Десанка Максимовић: ВЕСЕЛА ЈЕСЕН

Бела свићу октобарска јутра:
на земљу пада роса пуна млека.
Свеједно што ће се умрети већ сутра,
данас се шума безбрижно весели,
свака бела кап је капља лека.

Свеједно што су пале прве слане,
још шума сећа се песме лудог дрозда,
још данас стазе су летом завејане;
певају пожутеле дубраве букава
и зру на сунцу као грозд до грозда.

Безброј буктиња и пламенова
гори на шумском раскшћу сваком.
Тополе иду из сватова,
високо у руци барјак носе,
машу издалека радосном шаком.

На свакој стази се вино сипа,
са круне храстова злато мрви,
шареним рупцем се повезала липа,
с брестом се лудо грли дивља лоза
на длану носећи срце пуно крви.