Александар Пушкин: СПОМЕНИК ПОДИГОХ СЕБИ
Подигох споменик што није руком творен,
Неће му прилазе заборавити пук.
Целом се поносним узнео непокорен
Не, смрти нисам плен; мој дух са лиром светом
Ван судбе свег што мре, наживеће ми прах.
Славан ћу остати док траје са планетом
Бар једног песника дах.
О мени Русијом жив глас пронеће људи,
Поменуће ме свуд народа њених круг –
Словена горди син, и Тунгуз дивље ћуди,
Финац и Калмик, степа друг.
Дуго ћу бити драг и мио своме роду:
Лиром сам бодрио свих добрих тежњи глас,
У веку окрутном опевао слободу,
За сужње увек звао спас.
Највишу заповест о, музо, верно следи –
Хвала и клетва спокојно слушај збор,
Не тражи ловоре, пред увредом не бледи,
И са глупаком мани спор.