Стефан Радосављевић: СРПСКО СЕЛО – ПОНОС, СТРАДАЊЕ И ОПСТАНАК
Од Карађорђевих устаника па до јунака из Гвозденог пука, српско село чувало је и сачувало своја огњишта и своју земљу. Овде, на почетку, прескочићу суморну статистику данашњице која је мање-више свима позната. Задржаћу се мало дуже на првој реченици – чувало и сачувало!
Као историчар можда се и превише окрећем прошлости. Ипак, свако кога интересује ова тема не може а да не погледа у прошла времена. Када је српски народ 1804. отпочео ослобођење и уједињење, главни ослонац вожду Карађорђу и његовим војводама било је село. Оно је било база, материјална и људска, војничка. Прве слободне територије била су управо села београдског пашалука. Иако мала и тешко измучена ратовањем, она ће постати темељ модерне српске државе. У Другом српском устанку кнез Милош Обреновић поново се окренуо селима Шумадије да понесу барјак слободе. И касније, у току 19. века, српски сељаци учествовали су у ратовима за ослобођење, па и у борби за грађанска и политичка права. Вођи чувене Тимочке буне из 1883. јесу били интелектуалци, прваци Народне радикалне странке попут Николе Пашића и Пере Тодоровића, али су побуну на својим плећима изнела села као што су Криви Вир и Луково. Од 1912. до 1918. непобедиве пукове српске војске чинили су домаћини који су у та ратна времена оставили куће и њиве, па кренули у одбрану отаџбине. И чувени војвода Живојин Мишић био је син скромног и вредног домаћина. Скупом ценом плаћена је одбрана домова, у готово сваком селу у Србији на виђенијем месту, обично у порти цркве или школском дворишту, стоји споменик јунацима који се никада нису вратили на своја имања.
Све до половине прошлог столећа Србија је била рурална земља. Још у току 18. и 19. века, страни путописци који су пролазили овим крајевима чудили су се броју ситне и крупне стоке коју је поседовало просечно домаћинство. То домаћинство било је основна економска снага младе државе. Слобода коју су донели хатишерифи из 1830. и 1833. привлачили су бројне досељенике из осталих, тада још не ослобођених, српских земаља. И поред тешког рада, политичких трзавица и ратова, село је напредовало. Број становника стално се повећавао, градиле су се школе, пробијали путеви. Нешто што је у данашње време готово непојмљиво. Значај који је пољопривреда имала најбоље илуструје Царински рат из 1906. Схвативши да је село кичма наше тадашње државе, Аутроугарска забрањује извоз пољопривредних производа из Србије преко њене територије. Ипак, сељак је и ово издржао, као што ће и у каснијим временима издржати бројне притиске. Кад год је држава била у кризи село је трпело. Најбољи пример ове појаве представља принудни откуп који су након Другог светског рата спровеле нове комунистичке власти, а који је многе домове довео до ивице пропасти.
Баш у то време, почетком друге половине 20. века, индустријализација тадашње државе наноси велики ударац селу. Иако сам по себи овај процес није био штетан, одвукао је огроман број људи са својих огњишта у градове. Нагло повећање градског становништва и општа деаграризација, на неки начин представљају почетак процеса чији се крај и даље не назире, а чије последице село и даље трпи. Санкције и ратови деведесетих нису помогли опоравку сеоских средина које су, са друге стране, биле извор опстанка за многе породице које је погодила тешка економска ситуација са почетка деведесетих. Након демократских промена, очекивања српских сељака нису била испуњена. Шта више, село је ушло у тешку кризу коју у највеће проживљавамо. Без стварне жеље политичких елита да се ухвате у коштац са проблемима, они су се годинама увећавали. Велики трошкови производње, ниске откупне цене, неконтролисан увоз из иностранства, застарела механизација…. Низ је поприлично дуг.
Поред свих побројаних политичких и економских промена, у задњих неколико деценија догађа се још једна – културолошка. Како је ово врло сложено питање које тражи много више простора, покушаћу да скратим – људи не желе да живе на селу! Разлога, објашњења и оправдања је много: недостатак услова, лакши живот у граду, жеља да се буде део урбаног становништва а не ,,сељак”. Овај савремен начин размишљања има различите корене. Васпитање, образовни систем или савремене технологије 21. века, шта год да је у питању, село и на овом пољу губи битку.
И када се коначно сабере све овде наведено долази се до оне већ поменуте суморне статистике. Од 4700 села у Србији њих 1200 полако нестаје. Око 1000 села има мање од 100 становника, а у више од 200 нема особе млађе од 20 година. Како смо од домаћина, победника на Церу и Колубари, дошли до напуштених кућа? Или, можда, још важније питање: како зауставити ову пропаст? Најједноставнији одговор би био поништити све штетне појаве, једну по једну, онако како су се и јављале. Лако за изговорити, али спровести у дело врло тешко. За тако нешто биће потребна челична воља наших славних предака. Има ли наше село за то снаге?
Аутор: Стефан Радосављевић, мастер историчар
