Олује 20. века: историјско искуство српског народа
Слике трактора у колонама полако почињу да се урезују у свест српског народа. Све више се о њима пише, прича, снима. Исповести и судбине избеглих несрећника попуњавају портале и друштвене мреже. У задњих пар година, чини се, почињемо да схватамо да се то десило овде и нама. То схватање је само први корак. Њега, на жалост, на сваку годишњицу прекрије талог идеологија, подела и дневне политике. Тај талог није случајно ту, јер иза овог првог корака долази други, још важнији: није то била наша прва олуја!
Почетком прошлог века границе које су делиле српски народ биле су само територијалне. Данас, стотинак година касније, граница има много. Оне су духовне, политичке, верске, језичке….Ово растакање траје готово неометано већ деценијама и једина могућа препрека може бити свест о нашем заједничком историјском искуству, оном логорашком и страдалничком. То искуство најјасније говори о положају Срба, оно је важније од победа, династија и вођа. У томе лежи важност обележавања ,,Олује”. Разумети да је тај догађај само крај једне нити која се протеже кроз цео 20. век, кроз државе, ратове, идеологије, спајајући оно најважније и најболније. Арад, Болдогасоњ, Нежидер, Браунау и Добој настављени су 1941. године у Јасеновцу, Пребиловцима и Јастребарском! У оба светска рата стотине хиљада људи страдало је из истог разлога: били су Срби! Деведесете године само су крај једног подужег процеса.
Сазнање да су дедови Срба из Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе заједнички страдали по јамама и логорима некако се затурило, постало је неважно. Само то сазнање, када се до њега дође, негира све политикантске теорије испредене око крупних историјских догађаја 20. века. Деценијама је Други светски рат тумачен на један начин, онако како је то владајућа клика желела, у складу са тада важећом идеологијом. На исти начин је задње две деценије тумачен распад Југославије, онако како одговара дневнополитичким потребама и неким новим идеологијама. У том безнађу прави пут можемо наћи једино пратећи голготе наших предака. Та голгота, то страшно историјско искуство, најјачи су темељи наше историјске свести. Стратишта нису само опомена, то су места слоге и наде, без којих нам нема опстанка.
Аутор: Стефан Радосављевић, мастер историчар
