Владимир Коларић: ПЛАМЕНА ПОЕЗИЈА СВЕТОЗАРА МАТИЋА

Постоји изрека „човек је човеку лек“ која упућује на то да је највећа помоћ човеку у невољама и подршка у расту други човек, ближњи, а не лекови или овакве или онакве илузије и (само)обмане. Светозар Матић у својој збирци поезије „Ламент тела“ (Чигоја штампа, 2023) каже „тело је телу лек“. Ово није, међутим, у контексту његове поезије, плотски еротизам или материјализам који човека своди на месиште, него у основи хришћански увид, односно увид који произлази из хришћанског духовног предања и искуства, које упућује на психофизичко јединство човека, а не на монизам, пантеизам или дуализам иуло које врсте. Када кажемо „тело“ мислимо на човека самог, јер он не постоји без тела, па ће и после смрти у васкрсном акту бити телесно обновљен. У неком, речено је, другом и другачијем телу, али ипак телу које остаје наше, јединствено и препознатљиво као такво.

Тело се у овој поезији, наравно, распада, труне, и за живота, са старењем и болестима, и после смрти у гробној тами, али оно није ђубре и отпадак, него семе. Матић каже:

„Зрно жита једно сам,

зрно жита у жетви сам,

златно зрно самотно и у мноштву.“

Песнички субјект себе идентификује са телом које је зрно, семе, оно што ће посађено поново изникнути, поново рађати, давати плодове и даље умножавати живот. Семе смо и кад смо посађени у овај свет, јер га плодимо својим даровима, и пошто умремо, јер је то семе залог нашег и свеопштег васкрсења. Без обзира на мноштво семена, свако семе је јединствено и непоновљиво, јер сваки човек, свака личност је таква, па тако и свако – зашто да не? – тело.

Али „све што узраста уједно и страда“, јер у палости живимо и нема „хода у Богу“ без жалца у месо (тело!), и нема – не обмањујемо се – васкрсења без смрти.

Тело је и храм, као јединствено и непоновљиво, као од Бога створено, као настањено Духом Светим, онолико колико је настањено. Тело је дакле један мали, или чак пре један велики, свеопшти храм, а храм је место у ком се одвија највећа тајна, она над тајнама, тајна евхаристије, где се, гле, хранимо телом и крвљу Христовом, оног Бога моји нам дође у телу, нашем људском, и чиме непорециво показа да нас је прихватио такве какве смо, макар и никакве. Наше тело мора да буде то прихватање, да узрасте до тог прихватања. А тог прихватања, опет, не може да буде без распећа, без крста који носимо, а који смо најчешће ми сами, огреховљени, они оптерећени светом ми.

„Несталан је дом света овог“, каже песник, све је пролазно, тело највише, али тело учествује у превладавању те пролазности, победи над њом, која је немогућа без тела, јер је и љубав немогућа без тела, пошто не можемо волети апстракције, фантоме и приказе. Па тако је и „мирис твоје косе смирио душу моју“. Човек је човеку лек јер је тело телу лек, јер човек није апстракција и фантом, него живо присуство, утеловљено у животу света. Утеловљење тог живота света.

А то тело је део тог свеопштег живота, који је испевао Бог као велики песник, коме ова поезија заправо поје. Свету који је пао, али ипак је прожет божанским животом, сведочи о њему, хрли ка њему, надомак је да се стопи са Небом, које је опет и истовремено и наизглед тако недостижно далеко.

Наш немир је најлепши и једини је то прави, животодавни немир када је од трепета срца усмереног ка Богу, када је тежња тела, твари, живота и света да се сједини са Богом, не утопи, не нестане, него постане једно у смислу остварења оних наших сврха, сваког од нас понаособ, на будемо богови, да будемо са Богом. Највећа тајна тела и човека и личности зато је у срцу, јер у срцу Бог „скривен је“, оно је олтар оног храма који је тело.

У овом животу ми нисмо у рају, али „скицирамо“ рај, „сећамо“ га се, гледамо у красоте рајске пре него на зло овог света, мада не негирајући га, али знајући да ово и овде није све и заувек. Дах другог света освежава овај наш, миомирисом испуњава наше отежало и знојно тело, оживљава нас и припрема за оно што долази, ону границу коју избећи нећемо, онај ужас на ужасима који је смрт.

И зато не тежимо Богу апстрактно, у спознајним и моралним схемама, него свим бићем, па и телесно, наше осећање те жудње сликамо телесним метафорама, јер су оне за нас најопипљивије, најконкретније, па као и песник кажемо да смо жедни Бога. Ког никад не можемо испити, јер он је тајна и остаје тајна, али тајна коју нам је дато да окушамо и њоме живимо.

И тако све док се тело, ми и све што постоји не претвори у светлост, у једно живо пламтеће Сунце, васкрсну светлост која га не сагорева него испуњава и преображава, док свако од нас не буде по један пламтећи грм, сједињен у једну огромну свесветску ватру преображаја, славе животу, једну велику светлосну и огњену песму, коју испевасмо заједно и углас са Господом.

Поезија Светозара Матића је химничка, узносећа, анагошка, она је пој животу и у славу живота, живота правог, пламеног, васкрсавајућег и тим пламеном у овој поезији испуњено је све, и најнезнатнији тренуци живота и то је једна дубока етика ове збирке, нега врста лепог упутства за живот, не доцирајућег и моралишућег, него подстичућег. Која нам поје и сведочи да живети има смисла само ако горимо. А горети можемо, јер нисмо сами, јер смо за горење створени.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса