Ерик Фром: О ИДОЛОПОКЛОНИЧКОЈ ЉУБАВИ

Облик псеудољубави, који није редак, и који се често доживљава (а још чешће приказује у филмовима и романима) као „велика љубав“, јесте идолопоклоничка љубав.

Ако особа није достигла ниво на којем има осећај идентитета, осећај „јаства“, укорењен у продуктивном развијању сопствених моћи, она настоји да „обожава“ вољену особу. Она је отуђена од својих сопствених моћи и пројектује их у вољену особу, коју обожава као врховно добро, као носиоца све љубави, све светлости, потпуног блаженства. У том процесу она се лишава сваког осећаја снаге, губи се у вољеној особи уместо да у њој пронађе себе. Напослетку, пошто ниједна особа не може да испуни очекивања свог идолопоклоничког обожаваоца, може доћи до разочарања, а као лек тражи се нови идол, понекад у бесконачном кругу.

За овај тип идолопоклоничке љубави карактеристично је, нарочито у почетку, да је љубавни доживљај снажан и изненадан. Идолопоклоничка љубав често се описује као истинска, велика љубав; али, иако се мисли да она описује интензитет и дубину љубави, она само показује глад и очај обожаваоца.

Leave a Reply

Your email address will not be published.