Oтац Бранко Репаја: ВИДОВДАНСКА ОДА ГАРДИ БЕСМРТНОЈ
Како да ја црв слово прословим, о Видовом дану, о Косову пољу и Метохији светој?
О тој толико опјеваној, најкрвавијој, најскупљој српској ријечи, након стотина и стотина бесједа, на кољенима срицаним, сузама натапаним, од великих и највећих синова и кћери рода Србиновог! О чему да муцам, кад све о Косову наводно знамо, те се тобож на ту тему руком одмахњује!
Шта више могу рећи о завјету, који је Милош дао пресвјетлом кнезу Лазару? Или о завјету, који је Лазар дао Небесима, уткајући роду и покољењу своме путоказ? Ту на том кутку, гдје је Господ најфиније пупољке, поља и житнице саткао, ту је непомјаник најкрволочније вране насадио, да зобљу очи овог народа напаћеног. И да Видовдан врана за гозбе постане! Да камен дечански споменик културе у леглу некултуре се претвори! Да Арханђели Душанови своја крила повију! Да Пећ у вавилонску пећ претворе, не знајући, да су она младића и Данило, из ње нетакнути изашли, вјере своје ради, љубави Божијој предани!
634 љета Господња, срце ти чупају, Србине Космета, мислећи да у нечијим другим грудима може куцати, онако како куца у твојим! Очи ти копају Симонидо, пуцају на тебе и у камену и фресци…и кад им се привидиш! Стављају ти ланце и окове, хијене подземног свијета таме, слуге мрака, кезећи се и дикатећи измишљеном линијом разграничења тебе, срца овог народа, на силу отргнутог од своје аорте, коморе и преткоморе. Али не знају они да су твоја грунтовница и катастар – Небеса! Печат ударили нотари у потпису – Немањићи, Обилићи, Хребељановићи!
Косово моје! Ниси ти тема за дипломатске антидијалоге! Кажу да си рас(продато). Кажу да те нисмо били достојни, кажу…да умјесто тамјаном и божуром одишеш касабом… И да је Шота својом игром око ватре, све Српчиће Молоху на жртву принијела… и да је разбила вједар косовке дјевојке.
Грохотом се смију кад чују да мајке још рађају Обилиће. Паштрик и Кошаре се одлажу у кошаре на монитору, јер ето сви већ мислимо да о томе све знамо, а ништа ми о томе не знамо!
Скупо си и прескупо плаћено, поље моје, топотом гажено. Ма не знају они, имена Газиместан значење? И да колико год ударали, тукли и газили ме (нас), ту је моја (наша) отаџбина, насеобина, кућа и станиште. Па зато и јеси Газиместан!
Колико сам те само пута уз хук са трибина Маракане, Јна, Арене и Пионира скандирао, клицао, ношен еуфоријом масе и навијачких поклича и аплауза језе! А онда, кад сам ногом први пут на свете друмове твоје крочио, онда сам, само плакао…
И док сам у Бањској о Милутину слушао… док сам у Зочишту светим врачевима се молио… и док сам у Дечанима погнуте главе посматран од десет хиљада ликова са фресака…и док сам у Хочи вино пио а у Ораховцу са Иконијом, Радићима, Гавром, њихову једну улицу дијелио…плакао сам, а оплакати те не могу, нити требам!
Светиње над светињама…Јерусалиме мој раскрчмљени…жуборе мој ледени, росо прољећна! Ма срце ово крајишко, које су Козара и Кнешпоље задојили…боли ме! Боли као и све ране рода мога, како велики Шантић сузом пише! Али те не дам!
И крај свих молебана за тебе, пјесама, прозби, не дам те, и у твоје име, са Козаре кличе и несојима пркоси, један грешни раб Божији:
,,Стојте душмани, крвници хињи,
што вам трагови, бешчашћем кидишу,
устав’те ате, баците јатагане сломљене,
пред пољем гдје божурови бесмртни миришу.
Пси рата клети, хијене безочне,
у сумраку хладном што срца заробисте,
гледајте, дрхтите, што нисте снивали,
васкрс и пој оних које побисте.
Чета силна и мртва је жива,
на туђинске шрапнеле што груди приљубише,
јуначки маршира, под земљом и на небу,
срце не куца ал инат уздише.
Бесмртна гарда пред смрћу гордо,
и када умире мријењу пркоси,
вијенац вјечности и дух несаломиви,
на олтар свети своју крвцу приноси…”
