Aлександар Дероко: Сећање на Саву Шумановића

Са Савом Шумановићем сам се често дружио у Паризу.

Хранили смо се у истом малом ресторану (и Сава ми је прво вече доста мрзовољно приметио да сам келнеру дао сувише мали бакшиш, каже, треба петнаест, а не десет одсто).

Сава, иначе није био ведар човек, ретко је био насмешен.

Он је тада радио декорације за једну кафану на булевару Монпарнас.

Можда је тада сликао и „Пијани брод”, али га ја нисам видео.

Касније, у Београду, долазио је да му помогнем да купи једну стару ручну машину за круњење кукуруза.

Он је после из ње издвојио све што му је требало и преправио је у машину за млевење боје.

То му је требало јер је сликао веома много (на изложби у Београду 1939. године изложио је 400 слика, од којих неке великог формата).

Са бојама купљеним у тубама то би било прескупо, па је Сава био практичан, економичан, па и економ.

Он је гајио виноград и правио вино траминац, точио га у буриће и продавао.

Томе послу посвећивао је цело поподне; после подне је сликао.

Неколико дана прво је припремао боје (млео, мешао, пунио у тубе које је празне добијао из Минхена, а затим је на њима лепио етикете са називима и ређао тубе на полице, све врло методично).

Зими је више дана само цртао актове, за шта му је позирала Бетица, он је говорио „госпођица Бетица” – мислим тамбурашица или певачица из кафане у Шиду.

Потом је на ред долазило само сликање.

Последња изложба му је била 1939. године у Београду.

Усред отварања (то је било 3. септембра) ушао је неко и донео вест да су Енглеска и Француска објавиле рат Немачкој.

Убрзо су Хитлерови савезници у нашој земљи, усташе, убили Саву.