Павле Евдокимов: ВЕКОВИ ДУХОВНОГ ЖИВОТА (О ДОСТОЈЕВСКОМ)

У основи сваког стања страсти – амбиције, еротизма, коцкања, наркотика, постоји једноставни механизам опседнутости који, када се поремети, зачуђује скромним садржајем који се завршава неприликом за неприликом. Као што шкољка излучује своју љуштуру, свака идеологија која од атеизма чини страст, пре или касније завршава излучивањем невоље. Пажљиви посматрачи откривају то веома симптоматично стање душе.То је пре свега озбиљност која оптерећује доктрине обузете мишљу да произведу “новог човека”(…)

Али уместо “новог човека” , појављује се обичан човек којем је досадно; овде или другде, помало свуда, човек зева од досаде. Достојевски и Бодлер кажу да свет неће пропасти због ратова, него због неподношљиве, џиновске досаде, када из зева великог као свет, изиђе ђаво.

Достојевски се детаљно бавио појавом која брзо постаје општа, и нашао је најделотворнији методу против свакога покушаја профанисања: довољно је означити његову најчистију суштину која неизоставно постаје смешна, а све што је очигледно смешно, неизоставно убија; зар и сам ђаво није увек помало смешан?

Писац је обилно користио хумор “лудих у Христу” које народ толико воли. Заштићени својим сасвим привидним “лудилом”, скривајући крајњу чедност и љубав ближњега, они су се дању супротстављали саучесничком ћутању, и без бојазни откривали све лажи и сасвим лицемерно прoфанисање, са смислом за оштру иронију и неодољиви хумор, а ноћу се молили за све. Они су бацали камење на куће “добромислећих” и љубили праг кућа грешника.

Током крвавих прогањања, ови “нишчи духом” су по градским раскршћима проповедали јеванђеље и Божје царство.

Хумор, као и смех, има ослобађајућу улогу, он ослобађа терета друштвених функција, свакога искушења да се схватамо озбиљно, али и превелике патње у духовном животу.Искрена, детиња радост је типична црта великих светаца. Они се забављају као Божија деца и Божанску мудрост налазе у уживању у тој игри.