Исидора Секулић: УМЕТНОСТ КОЈУ ВОЛИМ ДО ЗАНОСА

Драги Уредниче, — Ваше питање само се собом упућује међу писце који су одређено драматичари, романсијери, приповедачи, песници. Проширили сте број учесника прозаистима. Можда се уосталом може са нешто интереса прочитати и неки поиздаљи податак о томе како трепере природе и темпераменти у разним људима.

У једно време ми је, детету од дванаестак година, остало било да читаве дане и део ноћи, зурим кроз прозор на Дунав. Једини прозор моје собе гледао је у врло уску и кратку уличицу која се затим низбрдно ширила и, тако да кажем, сливала право у реку, а река у оно давно време још није била каменитим насипом потиснута. Дунав се видео и чуо одлично. Моћан, широк, никада није био миран. Ни трага од источних ветрова, свеједно, ваља таласе у два реда, једне над другима. Доњи ред, густа тамна вода, горњи ред, сама енергија. Вијуге хватају једна у другу правилно, увек достижно, нови и нови замаси рађају се у маси воденој, вајано чврстој. Ритам, темпо, стил од природе компоновани и гарантовани. Певање и уздаси таласа као на концерту изразити. Чувени музичар Дебиси морао је умати славан водени слух, и имао је шта чути. Прође ли брод, или неко веслом засече обле масе воде, зглобови зашкрипе, тон скочи на терцу, и талас наставља као од мајке рођен, а два нису сасвим једнака. Кохезија сва од живаца, јер кохезија гарантује егзистенцију. Кохезија је облик, и лепота и снага, уметност. Сетим се те партитуре Дунава кад читам сасвим модерне текстове свежих писаца: у детаљима ред и поезија, али кохезија занемарена и то је онда разур ритма, тона, па и смисла: то је хладан текст. У кохезији је успонска снага, ударна снага. Уметност не успављује, она шиба. Уметност, свеједно која, а чак и наука, ако као данас узнапредује чаробно, архитворачки, ако дакле у научнику ради машта – и уметност и наука морају бректати од снаге, усисивати посматраче, устрелити човека, као љубав, право у срце, или у крила, или у корене крила, чега има у свакоме човеку.

Укратко: мене лично – а то сте питали – мене пре свега људскога потреса, зове, савлађује Природа. Чувени сликар Пикасо каже: „Друго је природа, друго је уметност”. Тачно: многоструко су друго и друго. Рецимо: природа, васиона, то су закони; уметност, то су стилови. Закон мења суштину живота, стил мења начин живота. Са стародревна своја четири елемента природа изводи изворна савршенства класична и романтична. Најсјајнија наука, данас то су природне науке које су, данас, врста савремене уметности. Велик део је ту човеков, али већи природин.

Човек остаје мање или више онај Мађионичарев шегрт који уварда једно, друго, десето, ослободи тајну, а она, тајна, зафункционише као помамна. Види човек тада да није предвидео да не уме да задржи или и рашчини, да врати у природне услове и мере и науку и вештину у дејствима. Осећате ли меру ужаса у свету од ослобођених тајни? Јер, човечно је да човек употреби једнога дана бомбу било као мађионичар било као шегрт… Укратко, вуче ме, придобија ме уметност, стара и нова, ако њу вуку светска и васионска питања, ако тражи кључеве за нову цивилизацију међу људима али у релацијама светским. Ето нâс на дотрајалости хришћанске цивилизације! Хирошима је лампа на раскршћу. На крајњи Исток смо послали најмодернију посланицу хришћанске цивилизације са Запада. Свеједно што кључеве нове цивилизације ко зна кад ће, и у коликом броју, човек наћи. Свеједно што Марло тек у поноситој жељи чека да уметност „стави свет под питање”. Свеједно, част је науци и уметности што траже да постављају васионска питања, што природи отимају тајну по тајну. Укратко: вуче ме уметност, радост су ми уметници који ће постављати питања о множини светова у васиони, о путовању кроз васиону; питања о цивилизацијама; питање простирања и трајања живота и трајања трагова; питања количине материје; питања моћи говора људскога. И на крају, мени лично драго питање: о чулу, о појави, о суштини сећања.

Сећање? Има еонски дуго и можда неким начином и вечно трајање и преношење; има живу прецизност живота и живих токова: али се, ето, не да фотографисати у веку фотографских чуда! … Стојим пред ходничким прозором брзога воза, ноћу, и играм се васионског пролетања светова, и нагађам шта се збива по усамљеним тачкицама људских насеља. И одједаред, кроз клапарање точкова чујем јасно дечју грају, и видим јасно и познајем одлично сву децу, себе и своје некадашње другове кад смо скакали и грајали око проблема: где ли то треба бацити прашинку па да је нема. Јури воз и ја, дете, споља га сустижем, док сам се овде изнутра сва укочила од непомичног стајања. Откуда то сећање ту, тад? Најзад, то је комадић мога живота и првога батргања по проблемима. Али откуда у мени, сећање на онога мога, или нашега, претка чудног птичјег лика а са јасно нашим породичним ознакама, кога се у пола белога дана сетим увек под истим младим ораховим дрветом? Чије је то лично сећање, и којим путевима ћелијичнога преношења је ушло у мене? … Питао ме је једном један психијатер да ли могу да дозовем сећање. Не, не могу да уђем у метафизички свет: али ако изрони тешко или ужасно сећање, могу за трен трена да се афективнога безмало афективно сетим. Скоро се бојим сећања на две руке: отац је свога сина, сасвим младога дечка и болесно дете, дохватио да га бије, а дечко се једном руком, скоро бих рекла ужасавао. Са те две руке у сећању Самјуел Бекет би начинио драму: а ја после тога сећања добијем само драмску главобољу, јер ни данас не могу да замислим да родитељ удара, мучи и срамоти своје дете, заправо ма чије дете. На тој тачки имам осетљивост Ивана Карамазова.

Сећања су у мени подигла читаву теорију. Давно сам у једном напису забележила: да је вероватно „сав континуитет, физички и метафизички, у основи сећањима саздаван и одржаван”. Као космички зраци, сећања долазе, губе се, изроњавају као слабости, као бајке; човек их има, и нема ништа, а ипак су сећања стварна ствар у некој људској или васионској стварности. Некада ми се чини да је мисао о бесмртности душе дошла од тајанствености сећањâ. Кажемо: сећања се предају. Како се предају? Егзистенцијски? Један наш ваљаст песник има збирку песама Стуб сећања. Добра је ту и суштина и име. Годинама човек спрема што ће да се збуде, и да буде; и буде доиста: залети се часом у радост или у јаук, или се тихо засмеје затворених уста, и прошло је, прошлост је. И све тако сећања се слажу, стуб расте негде на граници неколико стварности, а ми, као онај, не знам да ли свети или преподобни Симеон Столпник, стојимо или чучимо на врху једног свога капитела, до смрти. А колико, и каква сећања Столпникова, остају негде и некако као грађа за митове, а митови као грађа за историје и цивилизације. Нити има легенде без жива човека, нити историје без митских података, нити икакве цивилизације без сећања. Било је о недавним празницима доста слика, репродукција уметничких приказа о васкрсу из мртвих једнога Јеврејина. Древни Јевреји су ишли у ропство вавилонско, па египатско; па су се разбили по свету и снове сневали и сећања низали, и, по пророчанствима о пропасти, доспели у треће ропство и у уништење ту недавно, на наше очи. Па су васкрсли из мртвих као држава и нација, на старом месту, са древним језиком и традицијским подацима сећања. Историја била мит, па мит постао историја. Тајанствено се згушњавају у атомима језгра од материје и од сећања, две стварности. Богови су сећања људи; уметници су сећања богова. А за нас, овде и овакве, све је то општење људства са васионским стварностима… Укратко, мене вуку и привлаче, и радост су ми, уметници који „свет стављају под питање”.

Ђакомо Леопарди, да, и наравно. Знам његову чувену песму, врсту химне животу, о жукви, корову, цвету који живи где се живети не може, на изгорелој вулканској лави, али живи и цвета. Знам, наравно, и ону другу његову песму о пастиру који тумара ноћу негде у Азији и пита питања надалеко. „Реци ми, месече, чему ће пастиру живот?” и брзо, да васиона можда не би послала одговор, додаје оно славно и генијално „састављање” сићушног човека и васионе једним простим, поштеним, логичним питањем: „Реци ми, месече, чему ће ово моје краткотрајно лутање, илʼ бесмртно твоје кружење? …” Недавно, у једној антологији латинских песника, нашла сам, у ситном фрагменту, колико је свега остало од поеме песника Калвуса, ученог, „катулски” даровитог, како су га савременици ценили, нашла сам да је Калвус, под крај задњих година старога временског рачунања, баратнуо по васиони на начин Леопардија, у фрагменту: „Сунце чак науми да задржи своје бескрајно кружење” … Волела бих песника који би, на тај стих, смислио Калвусову поему.

А у светској једној антологији прочитала сам, у преводу енглеском, песму савременог грчког песника о мртвом партизану, борцу у последњем светском рату. Песма ми се учинила доста конвенционална док ме није шинуо стих: „А на челу мала црвенкаста мрља где се сва сећања претворила у лед” … Укратко сам вам казала коју уметност волим до заноса.

Одговор Исидоре Секулић на анкету „Која је личност или уметничко дело на Вас пресудно утицало и – зашто?“, коју јој је поводом њеног 80. рођендана, у фебруару 1957, упутио уредник НИН-а Драгослав Адамовић.

Текст преузет из књиге: Исидора Секулић, Огледи, Матица српска – Нови Сад, Српска књижевна задруга – Београд, 1959, стр. 476–480.