Старац Порфирије Кавсокаливит: О СТВАРИМА КОЈЕ СУ СУПРОТНЕ ДУХУ СВЕТОМ

Није здрава појава када човек претерано тугује због својих грехова и када бунтује против свог рђавог ја све дотле док не упадне у безнађе.

Очајање и разочарење јесте нешто најгоре.

То је замка сатанина, помоћу које сатана хоће да утиче на човека да изгуби вољу за духовни живот и подвиг и да га баци у безнађе, пасивност и чамотињу.

Човек тада не може да чини ништа.

Упропашћује сам себе.

Говори: ,,Ја сам грешник, бедник; ја сам ово, ја сам оно; нисам урадио ово, нисам учинио оно…

Требало је тада, нисам учинио тада.

Сад већ не могу ништа…

Протраћио сам своје године.

Нисам достојан, нисам ни за шта…

У њему се ствара осећање ниже вредности, неки облик бесплодног унижавања.

За таквог човека, све око њега су само рушевине.

Знате ли како је то тешко стање?

То је лажно смирење.

Све су то ознаке човека без наде, човека којим је овладао сатана.

Такав човек доспева дотле да не жели ни да се причести, пошто мисли да је свега недостојан.

Покушава да обезвреди своје делање и самог себе.

Постаје неупотребљив.

То је замка.

Ове ствари су страшне, супротне Духу Божијем.