Владимир Коларић: ПОДСЕЋАЊЕ НА ЉУДСКИ ЛИК – ПОЕЗИЈА САЊЕ САВИЋ МИЛОСАВЉЕВИЋ
Наслов збирке песама Сање Савић Милосављевић „Унутрашњи рељефи“ (Бедем, 2023) не сугерише да се овде ради о стенографисању унутрашњег живота изоловане, атомизоване јединке, чије се искуство и интересовање завршава у фантазијама о сопственој изузетности или евентуално границама радне или спаваће собе, како је то у нашој савременој поезији пречесто случај. Овде мисао и реч не раскидају везу са предметима, предметном стварношћу у својој целокупности и овде су унутрашњи светови преорани и рефлектовани живим искуством, врло конкретним животним проблемима, од рата, породичних односа, до недостатка новца. Али ова поезија није ни плакатска, и у њој ништа, ни једна животна ситуација није изолована од целине живота, која никада не може бити сведена не једноставне и дефинитивне одговоре, а камоли пароле и фразе, што је опет пречесто случај у савременој српској поезији.
У овим песмама се најпре поставља питање смисла самог певања, односно да ли су песници икоме потребни, да би се одмах, готово без „реза“, прешло на питање да ли смо ми, свако од нас појединачно, икоме заправо потребни. Могло би се рећи да све ове песме рефлектују ово основно питање смисла, али не дајући апстрактне одговоре, јефтине утехе, поново не нудећи фразе и пароле, колико год оне утешно звучале.
Ако је у овој поезији ишта одговор на то питање смисла, то је ширина, разноликост, дубина и озбиљност животног искуства које она нуди, на питање смисла одговор као да је сам живот, са свим својим боловима, неизвесностима, непредвидљивостима, са стално претећом смрћу. Али ипак живот, коме верујете баш зато што се не скрива иза маски, фраза, идеолошких или било каквих других интересних прорачуна.
Такође, унутрашњи светови, односно рељефи, преношени и превођени у овим песмама, нису лишени свести о култури и колективном искуству свог народа, већ самом могућношћу постојања оваквих песама и оваквих унутрашњих светова негирајући мит о њиховој апсолутној независности од културе и културног памћења народа на чијем се језику пева, језику који који није само основни медиј поезије, већ и њено истинско дело.
Протеже се кроз ове песме мотив љубави, као тог пута превладавања животних противречности и кризе смислова, али овде се та често израубавана реч користи шкрто и опрезно, опет без фраза и општих места, допуштајући да изрони из самог ткива поезије и њоме певаног живота, рачунајући и на сазвучност самог читаоца, који би могао да је уопште препозна као такву, као љубав.
Ову поезију је писао неко неко искусан, зрео и проживљен, чија намера није да икоме соли памет и проповеда своје априорне истине, већ некога ко пева упар са свима нама, трагајући и од трагања не одустајући, не вукући никога за рукав, али подсећајући свакога довољно пријемчивог на сопствени људски лик, код многих од нас болно затамњен нашим све хладнијим срцима.
Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса
