ХЕНРИ МИЛЕР О СВОМ ПРВОМ ЧИТАЊУ ДОСТОЈЕВСКОГ

Те ноћи, када сам први пут сео да читам Достојевског, одиграо се најзначајнији догађај у мом животу, значајнији од моје прве љубави. Био је то мој први намерни, свесни чин који ми је био значајан; променио је целу моју слику света. Не знам са сигурношћу, али ми се чини да је прошао читав сат, пре него што сам, подигао главу од књиге.

Можда сам, и до тада, био прилично чудан, а да то нисам ни знао, али од тренутка кад сам узео у руке Достојевског, ја, сасвим сигурно, постао потпуно, неизлечиво, самозадовољно чудан. Обичан свакодневни свет је престао да постоји за мене.

Свака амбиција, чак и жеља за писањем, такође се угасила – и то је трајало јако дуго. Био сам попут војника који је дуго био изложен ватри у рову. Обична људска патња, обична људска завист, обична људска амбиција – све ми је то сада било просто неважно.

Одједном сам схватио да је узрок ових нових осећања то што сам постао брат Достојевског, да сам можда једини човек у Америци који је разумео шта је мислио када је писао своја дела.