Стефан Радосављевић: МИТРОПОЛИЈА ПЕЋКА-СЛАВА И ГОЛГОТА
Пећ у рано пролеће. Шетамо поред Бистрице загледани у завејане врхове Проклетија који се издижу изнад града, застрашујући и прелепи. Контраст пролећног сунчаног дана и тамних стеновитих литица даје граду поглед каквог нема нигде другде у Србији. На једном месту спајају се дивље Проклетије и питома Метохија, Пећка патријаршија и уске уџерице турске вароши. Кроз град ме води мој брат Немања, од Јововића, из Гораждевца, највеће српске енклаве у Метохији. Одрастао је овде, па бољег водича од њега нема. Нисам први пут у посети али ме ипак изненади питањем:
-Хоћеш да одемо до Митрополије?
– Па, хајде. А колико је далеко?
-10 минута хода!
Усред града, у самом центру, поред кафића, посластичарница и градилишита, налази се црквица која чува успомену на некадашњу Пећку Мирополију. Ова светиња најбоље осликава стање у српском народу на почетку прошлог, али и овог нашег, 21. века.
Пећка Митрополија основана је 1912. године након ослобођења Косова и Метохије у Балканским ратовима, када је варош Пећ са околином припала Краљевини Црној Гори. Митрополија је припадала Цетињској архиепископији а сачињавало је четири протопрезвитеријата: пљеваљски, бјелопољски, берански и пећки. На чело Пећке митрополије постављен је Гаврило Дожић, будући патријарх. Седиште се налазило у Пећкој патријаршији, а поред овог припадала су јој још три велика манастира: Високи Дечани, Ђурђеви Ступови и Св. Тројица код Пљеваља. Након Првог светског рата Митрополија улази у састав обновљене Српске патријаршије. До њене арондације долази 1931. године када су њени протопрезвитеријати ушли у састав околних епархија и митрополија, док је манастир Пећка патријаршија дошао под директну надлежност патријарха.
Данас је ситуација потпуно другачија. Пролазимо кроз уске уличице и градску гужву, сунчано време измамило је људе у шетњу, кафићи су пуни. Бука грађевинских машина пара ваздух. Саобраћај је густ и мало ко се придржава правила. Усред те градске вреве долазимо до једног повишег зида. На месту где би то најмање очекивали – двориште Митрополије! Црква је потпуно уоквирена зградама и не може се видети ни на педесетак метара удаљености. На капији нас дочекује полицајац који тражи легитимације. Мирно је, али, како каже, ту је за сваки случај. Убрзо се појављује и отац Драган, парох цркве.
-Е сад морате на кафу! Овде немам госте тако често.
Почињемо причу о граду, цркви, околним српским енклавама. Храм скромних димензија подигнут је седамдесетих година прошлог века у време кад се на челу Рашко-призренске епархије налазио епископ Павле, такође будући патријарх. Наш домаћин, његова супруга и двоје деце, једини су Срби у Пећи. Од тридесетак хиљада Срба у пећкој општини пре 1999. године, данас их има четворо. Отац Драган је још један у низу свештеника који су подносили и подносе терет Завета, као и многи црквени оци пре њега. Сам са својом породицом, у граду где су Срби силом протерани, на лицу му се види брига и терет које скрива осмехом и шалом.
Око дома ове породице протеже се појас стамбених зграда подигнутих у различитим периодима. Загледам сваку од њих и чине ми се као затвроске решетке. Оне стражаре над Митрополијом, подсећајући на различите епохе страдања. Има сивих, безличних, подиугнутих у комунистичко време. Сиве и круте, као и време у коме су грађене, време када је Православље отворено прогоњено. Поред њих, у много ведријим бојама, грађевине новијег времена. Шарене, различитих облика и димензија, привлачне, као и тренутак коме живимо: слободан избор, демократија, људска права. Испод шаренила, сјаја и обећана, лежи исти мрак који вековима господари овим просторима, а коме вера и даље одолева, снагом која мени није у потпуности разумљива. Растајемо се од оца Драгана и крећемо даље. У глави ми још десетине питања, морају да сачекају неку другу посету. Немања ми наставља причу о граду, предратним годинама…..
Од Балканских ратова, Гвозденог пука и сердара Јанка Вукотића, од славе и ослобођења, до четири српске душе у граду који је некада био срце српске земље и културе. Сведок победа и пораза, Митрополија и даље стоји. Подсетник, инспирација, али и опомена за будуће генерације.
Аутор: Стефан Радосављевић, сарадник Патмоса
