Арсен Дедић: БАЛАДА О ПРОЛАЗНОСТИ

Кад лутали смо свијетом

ко распршено сјеме,

говорили смо себи-

то је за неко вријеме.

И не знајућ да смо

на изгубљеном броду,

ми викали смо: „Копно!“

док гледали смо воду.

Кад љубили смо кратко

у тузи кише ноћи

говорили смо за се

да љубав тек ће доћи.

Постављали смо ствари,

ал опет не задуго.

За сва смо мјеста рекли –

одредит ћемо друго.

Кад рађала се срећа

и чекала је слава,

помишљали смо опет –

то није она права.

Кад пријатеља нема,

а дани иду споро,

говорили смо за се

да враћају се скоро.

Гдје највише смо дали

добивали смо мање,

ал мислили смо – то је

тек привремено стање.

Кад губили смо живот,

говорили смо: „Нека“

и вјеровали чврсто

да прави тек нас чека.

Путовали смо даље

кад давно већ смо стигли.

Тек почели смо нешто,

а друго већ смо били.

И остали смо тако

крај одлазеће воде,

неразјашњени сасвим

и помало ван моде.

У започетој причи,

у љубави без трага,

јер свакој смо се кући

приближили до прага.

У привременом реду

некориштених ствари

ни осјетили нисмо

да сами смо, и стари.

Док вјеровали још смо

да само пут се мијења,

ми рекли смо збогом

говорећ до виђења.

Leave a Reply

Your email address will not be published.