Владимир Коларић: ЗА ПУТНИКЕ, НАСУКАНЕ И ИЗГУБЉЕНЕ – ПОЕЗИЈА МАРКА ЂОРЂЕВИЋА
У збирци „Пси који трче уназад“ Марка Ђорђевића (КР Рашић, 2022) лирски субјекат обележен је усамљеношћу, тугом и страховима, а иако писана разговетним, комуникатовним, нехерметичним поетским језиком, у свету ове поезије као да нема комуникације – осим са мртвима. И ти не било којим мртвима, мртвима као таквим, већ својим мртвима, са умрлим члановима породице, прецима, а пре свега са мајком.
Они су толико присутни да лирски субјекат себе види као испуњеног мртвим телима, где је „моје лице – породична гробница“. Имамо и мотив вампиризма, као немогућности, па и нехтења да се растанемо, чак физички и телесно растанемо са умрлима. Осим паса, који наслућују нечију смрт и осећају мртве кад се појаве на овим „нашим странама“, имамо и чест мотив птица као слутње или чак трага или реалног присутва умрлих који су свуда ко нас. А сам песнички глас као да је разапет између костију предака, којих не жели да се ослободи, и које га прикивају за земљу и стално враћају уназад, у сећање или у изванвременост, и птица, чија крила ипак могу да нас одведу некуда, тако што ћемо ако не заборавити, а оно преболети и можда се ослободити, кренути даље, живети неким ипак својим животом, за нас јединим и у основи само нашим.
Ти умрли готово потпуно формирају и одређују идентитет лирског субјекта, њега као да препознају само по њима, али и он сам себе. Ипак, ово није епско или митско-магијско сећање на мртве, него лирично, интимно, лично, конкретно-појединачно. Колективна историја се не негира и не потире, али се предност даје личној историји, породичном и интимном памћењу, а општим местима, универзалностима којима се уопштавају људска искуства, па и она суштинска и гранична, претпостављају су непоновљиви лични изрази, оне само наше варијације и нијансе у односу на опште, које и чине наше искуство и његову аутентичност и непоновљивост. Иако је у овој поезији све помало уроњено у митско и заумно, све помало снолико, постоји потреба да мајка не буде само „нека мајка“, мајка као таква, већ управо та мајка, једна и једина којој се може обраћати баш на тај начин, што важи и за све остале.
Телесна и лична конкретност је оно што ову поезију изводи од кала и безизласности митског и магијског света, самоучаурености и заробљености у свом унутрашњем свету сећања и у страху од живота. Лирски јунак се у једној песми идентификује са каменом, који непомичан траје, и као да сам жели да остане непомичан да би трајао и да би други трајали кроз њега, кроз његове речи и памћење, кроз незаборав.
Али стални жив и конкретан, болом али и енергијом живог живота испуњен и поетски преображен разговор са мртвима, чини да ова поезија не буде мрак и самодовољност, него истинско суочавање, загледаност у најважније – за себе најважније – без лажи, самообмана и јефтиних утеха. Она на свој начин добија облик молитве за „путнике, насукане и изгубљене“, из уводне песме „Икаров пад“, па тиме и за нас саме, који смо такође „путници, насукани и изгубљени“, али који надајмо се и даље тражимо свој пут, не одустајемо од пута и путовања, од могућности путовања, од сврхе, циља и испуњења, и за нас и за све нама блиске, па макар то било, као што то чине овај песник и његов лирки субјекат – и кроз поезију.
И то поезију која је, иако лишена патетике, кадра да у нама изазове понеку сузу, ону праву, а не сузу самосажаљења или безнадности, него љубави према свему ономе што одлази и пролази, неповратно, али од чега у нама ипак нешто остаје, и то на начин који битно утиче на оно што јесмо или што би требало да будемо и за шта осећамо да је нешто најважније на свету, па можда и у свим световима у којима учествујемо и којима присуствујемо.
Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса
