КЛЕВЕТА О НЕВЕРСТВУ ЖЕНЕ ДРАГИШЕ ВАСИЋА ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
Већ читав један век у јавности Србије понавља се клевета о брачном неверству супруге књижевника Драгише Васића током Првог светског рата. Аутор клевете је књижевник Мирослав Крлежа, који је у међуратном периоду био и Васићев близак пријатељ. Крлежа је у својим сећањима оставио сведочење како је Васићева најбоља приповетка „У гостима“ (1922) заправо аутобиографског карактера: „Дошавши из рата, жена му је саопћила да се смртно заљубила у једног аустроугарског официра и да жели развод брака. Једва је успио да ту, за њега у оно вријеме велику бруку, стиша. Жена је умрла за годину дана, а официр покушао самоубојство.” Крлежино сведочанство се због његовог полувековног неприкосновеног политичког ауторитета беспоговорно прихватало. Међутим, историјска истина битно је другачија.
Драгиша Васић је 1913. постао и породичан човек. У кратком предаху после Другог балканског рата оженио се десет година млађом Радојком Рибарац (1894–1917), ћерком истакнутог српског либерала Стојана Рибарца, који је Васићу до краја живота био узор у политичком деловању. Драгиша и Радојка Васић нису имали пуно времена да живе заједно, јер их је почетак Првог светског рата раздвојио. Радојка се породила у августу 1914. у Јагодини, где се затекла на путу према Пожаревцу, родном месту њеног оца. У то време Драгиша Васић је био у борбама код Шапца. Радојка је родила девојчицу, којој су дали име Бранка, и она је била прво и једино дете које је имала са Драгишом који се 1915. поувукао са главнином српске војске на Крф.
Радојка Васић је остала са малом ћерком Бранком у Горњем Милановцу код Васићевих родитеља. Убрзо се озбиљно разболела, лечила се у Београду, где је и умрла 1917. године. Сахрањена је на Новом гробљу у породичној гробници Рибараца. Породице Васић и Рибарац биле су угледне у тадашњем српском друштву, тако да је смрт Радојке била јавна вест, о којој је 1917. писала и „Правда” која се штампала за српску војску на Солунском фронту.
Иако је јасно да Радојка није могла да сачека Драгишу и да му након завршетка рата саопшти како му је била неверна, Крлежина клевета поновљена је много пута, тако да је постала једина „истина”, која се подупире и цитатима из Васићевих књижевних дела, у којима његови јунаци имају проблем са неверством својих жена.
Међутим, и и такви „докази” су само део селективног читања Васићевих књижевних радова, јер је он заправо потенцирао проблем мушког неверства и мушке сексуалности. Васић је непрестано писао о једном веома сложеном искуству у коме је које се повремено акцентује неверства жена и мушкараца током и после Првог светског рата. Еротика и интелектуалац у вечитој недоумици и борби са собом били су важне теме Васићевог дела и доживљаја књижевности. Ако би се говорило и личном искуству које је преточено у књижевност, онда би заправо најпре Драгиша Васић био „осумњичен” за неверство својој младој жени.
Узрок друштвене поремећености и моралног слома после Првог светског рата Васић није налазио само у ужасу рата већ и у области човековог полног нагона, који тражи своје задовољење без обзира на околности, друштвене норме и личну обавезаност. Нису у питању само људи нижег морала (лиферанти, ратни профитери, преваранти, забушанти), који рат доживљавају као отимачину, укључујући и туђе жене, или безобзирни непријатељ, окупатор, већ и саборци чије се моралне норме руше под налетима себичног сексуалног нагона. Васић тако оцртава један „рђави, зли круг“ у којем нестаје моралних закона и јединства нације, како то примећује Александар Јерков. Тако национални циљеви бивају поражени у основној етичкој норми, јер узимање жене саборцу и саплеменику код Васића ствара метафизичко безнађе. Непријатељ после таквог преокрета није апсолутна категорија, а национални циљ и воља колектива нису најјача сила. Циљеви рата приказани су као слабији од захтева тела.
Аутор: др Милош Тимотијевић, кустос Народног музеја у Чачку
