Владимир Коларић: ГОВОРИТИ РЕЧИМА КОЈЕ БУДЕ ЉУБАВ – О СМИСЛУ СТВАРАЛАШТВА

Дадиље су чест мотив руске литературе деветнаестог века и део биографија многих писаца, уметника и мислилаца. Руска аристократија и интелигенција, отуђена од културе руског народа, формирана на културним и духовним основама усвојених са Запада, углавном Француске и Немачке, често је у најприснији додир са народном културом, свешћу и искуством долазила преко дадиља, неретко старијих и неписмених сељанки. Касније су ове дадиље постале важан, готово обавезан, типски лик руске литературе, нека врста канала којим је она поново нашла свој пут ка високој култури и почела да утиче на више друштвене слојеве и стваралачку интелигенцију.

И архимандрит Софроније Сахаров (1896-1993) један је од оних и чијем је животу дадиља одиграла важну улогу и то за њега и као свештеника и као уметника. Поред њене дубоке и детиње чисте молитве, на младог Софронија, тада Сергеја, нарочито су утицале две њене опаске. Најпре, када је младић почео да се занима тада помодном источњачком духовношћу, дадиља му је, прекидајући своје уобичајене послове, положила руку на главу и са болном нежношћу рекла „Ех, глупавко мој! Та, човек је без Бога као нека статуа!“

Ово је заправо дубок увид, који сведочи о виђењу човека који без активног односа са Богом не само да није целовит него ни у потпуности жив, а поврђује и духовни основ православног неповерења према богослужбеној употреби статуа, као верног овалоплоћења људског тварног обличја, уместо симболичке природе иконизације, која омогућава представљање његове психофизичке целовитости и есхатолошког усмерења.

Друго, кад је Сергеј сликао своју сестру из профила, дадиља га је укорила што „слика само да се види једно око“. Ово је коментар неуке жене, која не познаје историју уметности, али Софроније је касније, кад је почео да се бави иконописањем, сетио ових речи, с обзиром да искуство иконописа подразумева сликање човека из анфаса, сматрајући да се једино тако може пренети његов „духовни лик, личност“. Иконопис, дакле, не представља нечији лик у случајном тренутку виђења или полазећи од субјективног избора одређеног сликарског стила, него у перспективи целовитости и вечности, као јединстену и непоновљиви личност, која је таква управо као испуњена Духом Светим.

Тежња за апсолутом и бесмртношћи младог Сахарова је у почетку одбијала од Христове заповести о љубави према Богу и ближњем, коју је сматрао психологизмом, али касније му је њено икуствено и „битијно“  разумевање помогло да на посебан начин разуме уметност и да јој се врати, после одустајања од ње у име потпуне преданости молитви.

У томе му поново помаже један световним критеријумима неуки старац, светогорски монах Силуан. Софроније то описује овако: „Свако од нас утиче на друге. И ако утичемо једни на друге у духу Христове заповести о познању Бога – да Бога волимо свим својим бићем, а свакога човека као свој сопствени живот, тада се проблем стваралаштва разрешава. Ако једноставно живи у томе духу, човек већ улази у творачку енергију Бога беспочетнога. … Значи, ако будем говорио речи које буде љубав, тиме ћу већ творити дело беспочетног Бога. Помажући брату да  себи победи било шта што је рђаво, а нарочито помажући му у тренуцима очајања, постајем саучесник Божији у том делу. И тако се читав живот претвара у својеврсни стваралачки чин који се свагда твори у прожетости осећањем присутва Бога вечнога“.

У овом малом тексту нисам хтео да покажем било коју врсту преимућства необразованих људи над образованима, него да истинско духовно искуство стоји у темељу сваке спознаје и да до нас може доћи различитим путевима, као и да је духовна култура превасходнија од интелектуалне. Спознаја и стварање лишено духовних темеља, који се у хришћанству поимају кроз дејство божанске благодати у створеном свету, у основи само води репродукцији палости, објективизацији света као темељу сваке друге поробљености.

Више о оваквим искуствима архимандрита Софронија Сахарова прочитајте у књизи „Писма у Русију“ (Хиландар, 2014, превод Матеј Арсенијевић).

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса