Саша Марковић: Угрожени идентитет и изазови националне обнове Срба

Државно заједништво, правно обједињење и југословенска национална интеграција биле су, уз одређене нијансе становишта, често врло напете и нервозне, али које нису суштински реметиле крајњи исход, носећа афирмација политичке и интелектуалне елите Срба током ослободилачких ратова Краљевине Србије до 1918. године.

Народ, иако суочен са стварним околностима која су сведочила о раширеној србофобији, често поплочаној бројним злочинима, није био убеђен у интелектуални југословенски идеализам и његову упорну афирмацију.

Победоносни исход „Великог рата“, осенчен енормним жртвама, ипак је подстакао атмосферу у којој је превладало расположење повратка у толико жељену мирнодопску свакодневницу.

Она је потискивала реалну сумњу у неизвесност заједништва и неповерење услед тешко премостивих ратних искустава, а подстицала тињајућу наду да велика држава и бројно становништво јесу одлучујући фактор како одвраћања великих сила од ратних аспирација према Србима, тако и успеха дуготрајнијег мира.

Овај трачак наде се није трансформисао у жељеном правцу.

Већ са начином доношењем Видовданског устава 1921. године, а да при том тај начин није имао алтернативу, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је увелико изгубила своје демократски капацитет и усмерила развој парламентаризма у працу дугих али недоречених дискусија и продубљивања националних, уставних и државно-правних супротности.

Југословенски пројекат постао је идеологија коју упорно форсира једино монарх Александар Карађорђевић уз подршку странака на чији је рад имао огроман утицај, рачунајући при том на традиционалну монархистичку орјентацију становништва, ослањајући се на репресивни државни апарат и манипулишући медијском ситуацијом у земљи.

Њену целину, као тешко одрживог пројекта чинио је искључиви и антисрпски национализам политичких и страначких представника Хрвата.

Временом је ситуација у друштву постала неподношљива, а увођење диктатуре и дефинитивна сегрегација идеологије интегралног југословенства из југословенског идеализма представљала је неповратни тренутак погрешног избора који је омогућио савремену сликовиту оцену о „југословенској лудачкој кошуљи Срба“.

Иако већ увелико компромитовано, стратешко опредељење државе није одустајало од југословенске националне интеграције.

Испоставило се да је њено једино упориште, упркос супротним очекивањима, била харизма и политичка делатност краља. Временом ће се и то упориште претворити у искључиву зависност на коју кидишу бројни опоненти, како они политички и страначки одмеренији, тако и они милитантни и екстремни.

Атентат на краља Александра Карађорђевића у Марсеју 9. октобра 1934. године био је трагичнан ударац пројекту југословенске нације, али и упозорење да је идентитет Срба у Краљевини Југославији угрожен.

Било је потребно скинути идеолошку копрену и, најпре обазриво, а потом све одлучније обновити Српство. Свака обнова идентитета, колико год она декларативно тежила повратку на традиционално заборављене вредности, јесте процес који носи са собом рефлексију савремених идејних и идеолошких струјања.

Он је могао да буде и позитиван и негативан, али је најчешће, услед нејасних и недоречених опредељења, био антиномичан.

Време је да будемо одлучнији.

Аутор: Проф. др Саша Марковић, декан Педагошког факултета у Сомбору

Leave a Reply

Your email address will not be published.