Дејан Лукић: Пливање за Богојављенски крст-савремена синтеза Православља и спорта

Постулати савременог начина живота, све више наглашавају бављење физичким вежбањем уопште, бригом за тело, па се стиче утисак да данашње време, по својим вредносним одређенима је постало време тела. Лако се код данашњег човека уочава превласт човекове телесности, потреба снажења тела кроз разне физичке активности (спорт, кретање итд), и инсистирање само на телесној доминантности која води човека у простор једнодимензионалног бића. Треба имати у виду да вежбање тела има за циљ добробит човека у целини, будући да је човек саткан од телесног и духовног, стога је неопходна равнотежа између вежбања душе и вежбања тела. Као душа и тело, човек представља универзално јединство, предодређено да своје постојање  настави у вечности  као заједничком изразу човековог живота.[1] Вредња пажње је мисао апостола Павла, коју упућује своме ученику Тимотеју  у својим посланицама поучавајући га да је „ свако створење Божије добро и ништа није за одбацивање кад се прима са захвалношћу, јер се освећује ријечју Божијом и молитвом“  (1 Тимотеју, 4, 4-5).

Сагледавајући хришћанску – православну антропологију, може се уочити да телесно вежбање није страно хришћанском поимању света, иако се врло често може чути да хришћанство сасвим одбацује тело, што је нажалост погрешно уверење. Овде је неопходно обратити пажњу на чињеницу да овакав однос према телу не прокламује никакав култ тела, али ни његово потпуно одбацивање и занемаривање. Тачно је да се православно учење није подробно бавило темом спорта, пре свега из разлога предходног наведеног обоготворавања тела, које је било веома заступљено у старогркој култури где се хришћанство развијало, те се овакав однос према телу сматрао богохулним. Са друге стране старогрчко-платонистичко схватање је тело поимало као „тамницу душе“, док апостол Павле телу даје есхатолошко-христолошки значај називајући га „храм Духа Светога“ (1 Коринћанима 6, 12-20).

У човеку је одувек постојала стваралачка тежња да свој начин постојања изрази кроз своје активности, у тежњи да постигне што већу способност, односно да на најбољи начин реализује своје психофизичке потребе тежећи тако испуњењу задатих циљева. Отуда спорт, или физичко вежбање, можемо посматрати као покушај ка испуњењу предходно наведеног. На сличан начин нас поучава апостол Павле када каже Коринћанима: „не знате ли да они што трче на тркалишту трче сви, а један добија награду? А сваки који се бори од свега се уздржава, они пак добијају распадљив венац, а ми нераспадљиви“. (1 Коринћанима 9, 24-25), [2] Апостол Павле, овде не занемарује човекове витешке тежње и жеље за победом, али наглашава много узвишенији смисао борбе за спасењем, где нас очекује нераспадљиви венац правде.

Будући да се налазимо у периоду када радост Христовог Рођења употпуњујемо радошћу Богојављења, иако су се ова два празника некада прослављала у исти дан, а између њих на духовну будност нас подсећа Крстовдан, важно је имати у виду да у данашње време имамо још један догађај који је у нераскидивој вези са предходно наведеним догађајима, а то је пливање за Часни Крст, који се традиционално обавља неколико година уназада на водама широм православног света.  Ако изузмемо руску традицију, сложићемо се да се нико не купа зими, поготову напољу, осим на Богојављење.  Не треба заборавити да је за овај подухват потребно поред храбрости, пре свега спремности, како физичке тако и духовне, а радује чињеница да све више пливача из године у годину хита да плива за Часним Крстом.

Пливање за Часни Крст је постало веома популарно и представља један од најважнијих зимских догађаја, али оно што је најважније је то да овај догађај  окупља и повезује људе.  Учешће у том догађају је част и подвиг пре свега. Посебан значај лежи у томе што пре самог чина пливања иде литија до места на коме се пливање одвија, а пре скока у воду молитва и освећење воде, као наставак литургијске молитве, да би се литургијска радост пренела и у овај свет, и осветила га као што се на Богојављења освећује сва природа великим водоосвећењем.

Пливачи за Часни Крст иако показују такмичарски дух, не морају да буду остварени спортисти, нити да се активно баве неким од спортова, а само пливање је много више од обичног такмичења и надметања, јер сеже у дубоку старину и има богослужбено и богословско оправдање, а уз додавање спортских елемената, овај обичај постаје јединствен у Православљу, који сведочи пре свега истинско витештво насупрот гордости, хвалисавости и славољубља.  

Центар овог духовно-спортског догађаја је Крст Христов. Такмичарска стаза дугачка је 33 метра по сећању на 33 Христове године, а циљ такмичења је Крст као извор васкрсења. Иако само један такмичар осваја Крст, сви остали такмичари нису лишени Христове благодати и непропадивог венца о којем говори апостоол Павле, јер су сви у Христово име пливали у освећеној води, јер је тога дана освећена сва твар. Бог се на овако тајинствен начин пројављује у свакој нити људског живота испуњавајући све свему дајући смисао!


[1] Значајна је мисао Христа Јанараса да: „снажнији дух и слабије тело нису два супростављена елемента човековог бића, него су оквири плана љубави Божије према човеку“. Након тога Јанарас цитира Thomasa MERTONA који тумачи предходно наведено говорећи: „светитељ не стиче светост само тиме што пости када треба да пости, него и тиме што једе када треба да једе. Не стиче светост само кроз бдења и ноћне молитве, него и тиме што спава из послушања према Ономе који нас је створио оваквима“.  

Видети у: Христо Јанарас; Метафизика Тела; БЕСЕДА, Нови Сад (2005): стр. 23

[2] Апостол који се чита на Литургији која се служи са вечерњем, на Крстовдан, уочи Богојављења.

Аутор: Дејан Лукић, мастер теолог

Leave a Reply

Your email address will not be published.