Јелена Калајџија: Одговорена питања – о књизи „Хришћанство и уметност“ Владимира Коларића
Једна од необичнијих особа, годинама присутна, али ненаметљиво, упркос жестоким текстовима на много поља, коју можемо претпоставити као важан филтер између световног у мир духа и душе јесте теоретичар умјетности и културе др Владимир Коларић. Ако бисмо жељели да важност позиционирања умјетности у покушају или тежњи ка животу по Јеванђељу представимо у једном језгровитом, гномски снажном, врло конкретном лику, то би засигурно могли путем књиге „Хришћанство и уметност“ (Библос, 2021) овог аутора. Но боље је питање зашто би то било неопходно? Немало је људи који поведени Христовим животом бојажљиво и са стријепњом троше или творе умјетност или то чине кроз трострука сита, посматрајући је као ђавољу работу, као скретање са Пута. Умјетност редефинисана изнова и изнова амплитудама цивилизацијских наклоности периода добија тај буквалистички премаз епоха и праваца које су експлицитно биле наклоњене више хришћанству и оних које су биле реакционарне као бунтарске, те стога и демонизоване у садржини и рецепцији. Или како би се то могло прочитати код Флоровског, традиционалне подјеле на нормалне и критичне епохе. Револтирани одбљесак хришћанског живота биће чак и нека од најбољих умјетничких дијела разних врста умјетности. Немало је и тумачења да она као таква заправо јаче евоцирају Бога и да у свом нихилизму заправо исписују интимну борбу ствараоца да продре до христоликог у себи. Питање умјетности у хришћанству треба повјерити теологији умјетности и то не у рејону специфично теолошких истраживања, већ оном за који су компетентни теоретичари умјетности, како би се добила правовјерна, објективна и надасве корисна слика кретања кроз умјетност.
У првом дијелу књиге Коларић изузетним кратким освртима личних промишљања на наречену тему за референцу бира текстове Светог Писма, док се у хипотезама којима жонглира вјешто назиру сви палимпсести огромне ерудиције аутора која темељно изводи закључке које је тешко оспорити. Полазећи од идеје да „једино вера може понудити очи“, те тако „стално доносимо Бога у свет“, умјетност се поставља као свједочанство снаге слободне воље која побија ушушканост у слободу као неку илузорност која није прагматски могућа, али јесте припадајућа, умјетност као опредмећивање онога „што су виделе наше очи вере“.
Хиперматеријалистичка савременост или пак њена хипервиртуелизована образина са истом функцијом тражи од умјетности да се оправда с обзиром да она нема у својој суштини примарну могућност зараде. Њено боголико трајање подразумијева да естетичке категорије које носи немају та значења јер се свака од њих не посматра изоловано већ „у односу и из односа у однос“.
Умјетност тражи оправдавање постојања, а Коларић и чини једну мапу ума постављајући је у релације према очима вере, светлости васкрсења, хлебу свакидашњем, тотал(итар)ности, контесту и слободи, души, патњи, смислу, лудилу, аскези, опасности, лику и личности у уметности, амбиваленцији и несводивости, слому. Преиспитује и дакако изузетно комплескне односе фантастике и „других светова“, анархизма и „сложености света“. Реферирајући свим овим односима, повлачи и важну линију шта умјетност није, те јој на тај начин даје и једну универзалну дефиницију. Што је важније из ципела савремености. Рецимо да је можда данас најактуелније то питање ангажоване умјетности, која чак и кад је то била у ранијим епохама, могла је да остане у домену умјетничког, што данас није случај, а о томе пише у сажетом тексту Уметност и тотали(тар)ност.
Важност ове књиге лежи у чињеници „да је наш свет некако дезоријентисан, без једног центра, духовно и интелектуално збуњен и растројен“ (Флоровски) удаљен од вјере и садржаја вјере која надахњује, а Коларић пише из позиције посложеног у Христу. Да ствари нису једнозначне, иако их догма испрва таквима тражи, показује Коларићав силазак у средиште ствари. Он не преза од тога да постави, али и самоувјерено одговори на питања која суштински тресу појам умјетности у најпрогресивнијим правцима држећи се Писма управо онако како нам је дато на располагање – као приручника за живот у Христу. И онда можемо са лагодом, као и Коларић да разговарамо о свим умјетничким производима од концептуализма Ворхола и до домаће сцене Дејана Алексића, Драгана Хамовића и других, те да се бавимо различитим форматима од онлајн изложби (Корелати Олге Јеврић и Коље Божовића) до стрипа (МI5, Гранта Морисона и Френка Квајтлија) и филма.
Спој драме и хришћанства, темељно познавање савремених сцена шире културе и тако јако повезивање са нашом је апликација која вас за разлику од свих других не троши у позадини, већ надахњује, рехабилитује и храни, до истинског усхићења читања. Још важније, чува нас од погибељи духа и даје нам прилику да у широком спектру умјетничких производа са свих меридијана препознамо Христа. „Па зар наше – наспрам Божјег убого – стваралаштво може да се заснива на другим принципима?“, како одлично објашњава Коларић да Љубав јест по среди нас.
Текст је првобитно објављен у часопису ТЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ, LV (2/2022)
