Владимир Коларић: „НЕ ЗНАМО БОГА, АЛИ ОН ВОЛИ НАС“ – НОВИ АЛБУМ ЂОРЂА ЧАРКИЋА

Ђорђе Чаркић је под уметничким именом Клинац изузетно млад постао један од најпопуларнијих треп и хип-хоп аутора и извођача на просторима бивше Југославије. У тексту „Између светлости и таме“ (https://patmos.rs/2022/05/20/vladimir-kolaric-izmedju-svetlosti-i-tame-muzika-djordja-carkica-klinca/) покушао сам да објасним да су млади слушаоци који га подржавају макар и несвесно уочили вредности које постоје и његовој музици, као неспорно талентованом уобличењу важних егзистенцијалних искустава. Уз нешто старијих међу њима, који су могли да превладају анимозитет који имају према изражајној форми којојм се служи и усредсреде се на садржај и дух оног што је њоме посредовано.

После дуже паузе, Чаркић је, ова пут под уметичким именом Ђорђе, издао албум „Борба“ (Bassivity, 2023), који доноси сведеније, опорије, усредсређеније песме. У њима се евоцира и рефлектује искуство стечене славе, уз нове спознаје о свету и људима и разочорења која неоизбежно иду уз њих. Нове песме одражавају дозу умора и презасићења, али и преиспитивања које не нуди лаке одговоре и лажне наде или још лажнија обећања. Наслов албума и можда најбоље песме на њему, управо одражава оно што овај албум у основи јесте – израз и одраз борбе са самим собом са неизвесним исходом, борбе која траје и нуди нам не једног новог Ђорђа Чаркића, колико ни реплику „старог“, већ аутора у својеврсном распокраку, који је већ иступио из света свог некадашњег искуства, али у основи није закорачио у нови, шта год би он уопште могао да буде.

Чаркићев песнички глас и овде пева о себи као  „гаду“ са којим није добро имати посла, истиче своју супреиорност над другим музичарима истог правца, који су или превише млаки или само његове копије и истиче новац као највећу вредност. Али, он и овде, још огољеније, у центар ставља унутрашњи раскол, али освештен и динамизован довољно да прераста  у унутрашњу борбу, борбу са самим собом.

Песнички глас себе види као некога које је „изнутра нем и стар, споља леп и млад“, који је временом створио „костим“, дакле маску и спољашњег себе које показује свету и људима, а који не би „скинуо ни у сну“. Ипак он има способности да у огледалу види своје наказно лице, а трпљење бола је начин да осети да постоји и да је жив („Чекај да поломим себи кости, / Морам да проверим да л’ сам ту“). Он и у души и на кожи има лед, у души због недовољне способности да воли, да се преда, а на кожи као заштиту од бруталности спољашњег света и људског насиља и издаје.

Ипак, песнички глас не обећава брзу и лаку промену, доводи у питање и саму њену могућност, као и сопствену спремност на њу. Чак у три песме провлачи се идеја „овисности“ и тога да песнички глас о себи говори да је „бољи када је лош“, болно сведочећи о инертности, конформности, навикама и страховима који руководе нашим животом, које нас претварају у маханизме и апарате којим самоограничавамо своју људску способност за стваралаштво и слободу. Снага палости је толика да аутор закључује како промена нема смисла, како је немогућа или је за њу касно, јер смо у животу на месту „сувозача“, где ми нисмо они који њиме управљамо и мало тога, готово ништа не зависи од нас.

Али очита и болна патња која прати овакву исповест, без покушаја да се нађе јефтин алиби, без фраза и сентименталнх самопројекција, нешто је што пушта светлости да продре у овај наизглед мрачан и безизалазан уметнички свет. Наиме, сведеношћу стихова, музике, аранжмана и извођења, Чаркићеве нове песме добијају карактер готово хладног описа, констатације, лишене лажне и непроживљене утехе, али и егзалтације мраком и злом, којој су често склони млађи аутори.

Песнички глас не слика себе у овим песмама као анђела, праведника и генија ког сатире бездушни свет, увиђајући да је и он његов незанемарљив протагониста, али ипак открива једну рањену душу, у основи отворену и жељну љубави, која кад га дотакне чини да „не зна за време и простор“. Иако говори да „љубав није за њега“, ипак се нада вези са неком особом којој неће требати само „паметан, богат и леп“ (макар он управо све то и био) него „неко ко је стварно воли“.

Такође, и о новим песмама постоје експлицитно и промишљено уведени религијски мотиви. Песнички глас „ђавола зна лично“, он је свеприсутан, али се прави да не постоји, односно не признаје да је међу нама, како бисмо њега и његова дејства прихватили као дато и непроменљиво стање ствари. На „журкама“, као својеврсном отеловљењу „света овог“, лакше је срести ђавола него Христа, а и многи од оног који аутора чак и подржавају у оном што ради „би убили брата ко Каин“. Он је свестан греха гордости у самоистицању, али моли Бога да његово изношење „вере у себе“ може да учини да он сам буде „мањи демон“. Ако су демони заправо безлични легиони, који не познају личну аутономност и слободу, изношење вере у себе у овом контексту не би подразумевало страст гордости, него веру у себе као слободно и стваралачко, јединствено и непоновљиво биће, или макар у потенцијал за тако нешто.

Свет „гори због нас“, због наших грехова и лудила, наше инерције да излазећи из једног „пакла“ само правимо нови, али решење је у свести о сопственим слабостима и мраковима и борби са њима, односно са својим мрачним двојником, са тим овоземаљским, греховним човеком у себи. Најзад, каже песнички глас, ми можда „не знамо“ Бога „али он воли нас“, и то је сва наша нада, у Богу који волећи нас, помаже да победимо у тој унутрашњој борби, како би превладала светлост и како бисмо изашли из овосветске учаурености, зачараности и инерције.

Али Божја љубав, која је увек ту и која не престаје, делује само ако се отворимо за њу и пред њом, својом слободом, а које нема без борбе, без борбе која не престаје док је света и нас у њему. А само уз његову љубав можемо створити нешто, због чега нам свет, макар и даље као хаос, може постати „прелеп“, преображен том љубављу, која је кадра да у њему види траг првобитног стварања и његовог коначног, васкрсног, исхода. Досезање таквог, прочишћеног погледа, који је немогућ без прочишћавања нас самих, заправо би и требало да буде сва наша нада.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса