Епископ бачки Иринеј: Нема тема које не припадају Цркви уколико их меримо Христом

Нема тема које не припадају Цркви уколико их сагледавамо на начин на који сте Ви закључили постављено ми питање. То значи: уколико их сагледавамо и меримо Христом, Његовим учењем, Његовим чудесним Рођењем које ћемо ускоро прославити, Његовим животом и чудесима која је чинио, а највише Његовим Крстом и Васкрсењем. У том смислу, Црква не прихвата никакве рестрикције: о нечему, кажу, она може да говори и даје свој суд, а о нечем не може, јер је ту, тобоже, надлежна само „струка” и аналогна јој „наука”, страначка политика или нешто слично.
 
Примера има много. Покушавали су, за време проглашене епидемије вируса корона, да нам одузму право да се причешћујемо, чак и да идемо у храм на службу Божју. Српска Црква се томе одупрла док неке друге помесне Цркве нису имале снаге да и под таквим притиском сведоче јеванђелску истину, Христово учење. Недавно су неки покушали и да Цркви одузму право да укаже на то шта је светиња брака и породице, а кроз то су заправо покушали да Цркви одузму право да исповеда хришћанску веру. И ту се Црква снажно одупрла, а десетине хиљада верника је стало у одбрану богоданог природног начина живота, у одбрану светиње брака и породице. Даље, покушали су – штавише, и даље покушавају – да Цркви одузму право да укаже на то да накарадној „џендер-идеологији” није место у школском систему. И ту су људи Цркве, верници, аутентични интелектуалци, учинили оно што је нужно за свој народ, за своју децу, па верујем да ће, и поред притисака, из школских уџбеника и из читавог система образовања и васпитања бити елиминисана та идеологија. Даље, многи сматрају да Црква, коју иначе доживљавају само као најмасовнију невладину организацију, нема право да учествује у заштити елементарних права свог верног народа, као, на пример, права на опстанак и безбедност на Косову и Метохији, права да без страха и зазора, претњи и забрана, користи своје народно име и писмо у Хрватској и тако даље.
 
Поменућу још неке универзалне теме и проблеме како бих нагласио да по природи ствари не постоји ништа под капом небеском, ништа што је створено и стварносно, а да не може или не треба да буде брига Цркве. Зашто је то тако? Зато што је Бог и створио свет да би он постао Црква, заједница љубави између Бога и човека као круне божанског стваралаштва и заједница љубави међу људима. Та заједница уједно обухвата, кроз човека, све што је створено: бића и ствари, живу и неживу природу. Сав свет, макрокосмос и микрокосмос, треба да буде у Царству небеском, боље рећи да буде Царство Божје. Ако је тако, како онда Црква да прихвати да се не стара за своју децу и за творевину Божју? Ту спадају и социјални, политички, медицински, културни и други проблеми. Њима духовна димензија претходи и стога је Црква дужна да се њима бави и на плану теорије и у практичном животу. Неки наши теолози често користе термин академска теологија, а мени се чини да би код појединих исправнији био назив кабинетска теологија, лишена животних сокова и органске везе са животом и спасењем. Толико је данас проблема и изазова у свету, у нашем народу такође, које је нужно размотрити и богословски и интердисциплинарно. Теме које сам поменуо сматрам суштински важним. Оне се не тичу питања друштвених назора и приземне политике, поготову не оне дневне, партијске и партократске, него су, баш како сте рекли, у питању онтолошка, суштинска, питања, вере и живота.
 
Пред савременим светом, што значи и пред Црквом, налази се претешко питање рата и мира, као и употребе оружја за масовно уништавање. Следе питања биоетике и изазови биоетичке технологије, која се примењује или је на путу да се примењује у пракси: стварање живота у лабораторијама; генетске конструкције ради одређивања пола детета; стварање гена који ће, наводно, искључити болест; клонирање човека и других сисара; заустављање старења (!), производња биолошких компјутера… Сусрећемо се, заправо се убрзано сударамо, са читавим комплексом питања везаних за вештачку интелигенцију и промену начина живота људског рода. Прво и главно питање јесте питање људске слободе, однос понуде коју намеће компјутерски алгоритам и слободе избора, од куповине кошуље до избора брачног друга. Многа занимања ће, хтели ми то или не, преузети роботи или компјутерски програми: управљање возилима и саобраћајем у целини; снабдевање водом, струјом и грејањем; запошљавање и управљање радним процесима; контрола личних докумената и путних исправа и још много тога. Све су ово теме с којима се морамо суочити у духу Јеванђеља и по учењу Цркве, а сав њихов спектар се своди на питање свих питања: да ли ћемо изабрати Христа или Антихриста? Да ли ћемо остати слободне и одговорне личности, боголика словесна бића, или ћемо, по Платоновој шаљивој дефиницији, бити пуки двоношци без крила? Да ли ће човечанство бити велика породица у Дому Божјем или збир бројева (не личности!), како је туробно предвиђао генијални Замјатин пре тачно сто година у свом футуристичком роману „Ми”? Или ће оно бити орвеловска „животињска фарма”, на којој су све „свиње” међусобно једнаке и равноправне, с тим што су неке мало више једнаке и равноправне? Православни хришћани и други који у Христа верују, као и сви људи који верују у Бога и Његову правду, знају какав ће бити коначни исход – тријумф Добра над Злом. Али с ким бити, са Богом или са противбожним силама, питање је сад, питање је свагда.

Извод из Божићног интервјуа листу Печат

Leave a Reply

Your email address will not be published.