Владимир Коларић: ПЕСНИЧКИ ХИЈЕРОГЛИФИ СПАСОЈА ЈОКСИМОВИЋА

Ако бисмо, на пример, песме Спасоја Јоксимовића назвали хијероглифима, не бисмо  алудирали на њихову херметичност, мада они могу бити виђени и као херметични, у смислу оних који крију неку тајну, која није доступна свакоме, већ само онима који имају посебан кључ, езотеријским језиком речено, адептима. А шта је кључ за разумевање Јоксимовићве поезије? Рекао бих – пажња, живот са том поезијом, као што неко воли да има добру слику у својој соби, која му се стално изнова отвара и никад не досади.

Али, ако кажемо да су те песме хијероглифи, можемо алудирати на њихову вишезначност, несводивост, неухватљивост, неописивост другим језиком осим оним којим су саздане, на ограничену могућност смисаоног превођења у други поетски, естетски или дискурзивни језик. Такође, и то да су његове песме шифре, обрасци, микроструктуре које одјекују на различитм новоима постојања.

Ето, његова претходна збирка зове се “Municipium S”, а пева о много чему, од арехипског и примордијалног у нама данашњима, до природе, а највише се ту заправо пева о васкрсењу, то је њен прави смисао.

И у новој Јоксимовићевој збирци „Маланхолија homo sapiensa“ (Центар за културу и туризам Младеновац, 2022) поново се, што је већ и у наслову видљиво, укрштају и сучељавају, прожимају и један са другим опште светови, многи, с тим што је сада архетип јасније постављен у човека, у његово лично и свесно, а  не оно генско, колективно несвесно-подсвесно-надсвесно.

Хомо сапиенс је научна, биолошка дефиниција човека, а мелахнолија је одраз његовог свесног става, свести, у крајњој линији слободе, јер некако нам је тешко да замислимо меланхоличну животињу, мада треба допустити да ту можда грешимо. Човек би и могао бити управо „мелахнолична животиња“, она која је свесна своје смртности и пролазности свега, залудности многих надања, а отуд њена меланхолија – од способности свесног и самосвесног посматрања света, себе, других, и то у времену, прошлом-садашњем-будућем, у поседовању саме способности перцепције времена.

Меланхолија настаје управо као протицање упркос архетиповима, судар пролазности и сталности, тока и постојаности, променљивог и одређујућег. Шта смо ми од тога – оно променљиво или оно одређујуће у нама? Можда најпре – и једно и друго.

Ми „тугујемо архетипски свет“, пише Јоксимовић, то је наш логос туговања, јер наш, хришћански Логос је онај који је „пригрлио земаљско огњиште“, обукао на себе људско тело дакле, и наша ситуација је управо у том распону, сукобу, жудњи, између пролазности, отежалости, временитости и логосности која нас везује за бегранично и непроменљиво. Али васкрсење не одбацује ништа од тога, ми у њега ступамо са телом и са светом, ништа не одбацујући, не искључујући и не укидајући и не одсецајући ту пролазност у нама и са нама.

Спасоје Јоксимовић

Тај архетип је, ваљда због оног човека у наслову, у овој збирци још експлицитније виђен као лик, образ, икона, као онај који ступајући у свет, стапајући се наизглед са њим, у њему уписујући свој жиг, „негује садашњи, а рађа нови живот“.

Спасојевић и овде позива, призива тај лик у све створено, из свега створеног, на нас и из нас, да преобрази читав свет, речима именујући, њиховим ритмом зазивајући, образцем својих песама иконизујући, тихо, ненаметљиво, скромно, једним готов свештеним изразом, без премца у нашој садашњој поезији.

Пробијамо се кроз космос ових песама, које нас воде од настанка света, од прадавнина, од дубина у нама самима, до дубине твари и назирања светлости века будућег. Не плакатски, илустративно, моћнички, него животно, проживљено, искуствено, скромно и смирено пред тајном, али смело пред оним што нас је створио и дао нам нешто од сопствене слободе, отварајући нам двери свог мира, да будемо као Он. Ово је поезија која сведочи да ће слаби постати јаки, да ће расуто бити сабрано, а труло оживети, а шта је друго, уопште, сва вера наша? Тако она и није езотеријска већ литиргијска, јер њен кључ нису апстракције и сујете већ ми сами, онолико колико растемо, колико трагамо, колико смо пажљиви и колико је љубави у нама. У том смислу, ово је такође и љубавна поезија, опет без премца у нашем садашњем песништву.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published.