Дејан Лукић: ЕВХАРИСТИЈА И САБОРНОСТ

Прва и основна ствар на коју нам Евхаристија указује када је реч о устројству и организацији Цркве јесте саборност Цркве. Црква није просто скуп или удружење већ једно Тело, организам у којем су многи присаједињени и употпуњени у овој целини као причасници светих Тајни. У Евхаристији, као реалном присуству Господа Исуса Христа, многи су једно, многи су Тело Христово. Ово светотајинско јединство многих у Христу које се остварује у Евхаристији раскрива саборни карактер Цркве, указује на саборност као њену основну одлику. Црква Христова је једно у Евхаристији, јер је Евхаристија сам Христос, и он светотајински борави међу својим вернима, са својим стадом. На овај начин Евхаристија се показује као тајна саборности, саборна тајна – misterium pacis et unitatis nostrae, како наводи Флоровски, цитирајући блаженог Августина. Саборни карактер Евхаристије и самим тим Цркве од круцијалне важности је за поимање њене структуре и организације.

На саборни карактер Евхаристије као заједничке молитве указује чињеница да су литургијске молитве и јектеније написане у множини, чак и молитва епиклезе (уопште молитве које свештеници данас читају тајно). Свети Максим Исповедник тумачећи смисао Евхаристије сматра да Премудра Икономија Божија, тј. Божији промисао се пројављује у ипостасном сједињењу човека и Логоса у Христу, а Божији суд се показује у тајни животворних страдања. Божански промисао се пројављује у причешћу Телом Господњим, а суд се остварује и причешћу Крвљу Господњом. Пено, наводећи богонадахнуту мисао св. Максима Исповедника, закључује да: „уколико би недостајало у Причешћу било Тело Господње или Његова Крв, то би значило да у св. Евхаристији није присутна целокупна божанска Икономија. Причешћивање Телом Господњим које би искључивало причешћивање Крвљу Господњом, представљало би одлагање и неиспуњење логоса суда и занемаривање Христовох речи: сада је суд овоме свету (Јн. 12, 31). које имају изразито евхаристијски карактер. То значи да се спасење не одлаже, него се одвија непрестано у Цркви, овде и сада: ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења (2. Кор. 6,2). Суд овоме свету јесте сваки пут када Господ Исус Христос долази у Евхаристију, предочавајући тако Други и славни Долазак. Спасење се не односи на неку будућу поделу награда и казни, о чему говори тзв. теологија суда, која полазећи од јурудичких позиција спасења одваја од свакодневног мукотрпног умирања старог човека и рађања новог, од евхаристијско-аскетског начина живота и одлаже га за последњи – тзв. Страшни суд. Уколико би се само клир причешћивао Телом и Крвљу, а народ остајао изван причешћа Крвљу, то би значило да клир преузима суд на себе и да судбина народа остаје у власти клира. Однос у коме би се умањивао значај народа у светотајинском животу, не само да би представљао клерикализам на делу, него би одузимао право верном народу да буде одговоран за своје спасење“. (Здравко Пено; Догматика – кратко изложење православне вере (књига прва); Београд 2011: 164.)   

Треба имати у виду, да свештеник не служи Литургију у своје име нити сам за себе, већ у име сабраног народа, као предстојатељ конкретног евхаристијског сабрања верних. Литургијско „ми“ има двоструко значење. Прво, указује на јединство сабране Цркве, нераздељиву хришћанску заједницу оних који се моле. Ово заједништво у Христу пројављује се учешћем у речју и Духом у заједничким молитвама. Хришћанин се на литургијском сабрању не моли као одвојени појединац, индивидуа, већ као уд Тела Христовог. Заједничка молитва пројављује праву, саборну природу Евхаристије, Цркве. Друго, дубље значење литургијског „ми“ односи се на свеобухватну пуноћу и јединство Цркве, како у простору тако и времену. Литургија се служи у заједници са целом Црквом, видљивом и невидљивом. Речи Херувимске песме: „сада Небеске Силе, са нама невидљиво служе…“ нису побожна фраза већ реалност, која указује на молитвено евхаристијско заједништво војујуће Цркве, коју чинимо ми, овде на земљи, и торжествујуће Цркве, коју чине ангели и упокојени хришћани, удостојени близине Божије. У том смислу помињање упокојених на Евхаристији није просто пијетет према њима, емпатија, већ увид у стварно заједништво живих и уснулих у ономе који је победио смрт, у којем смо сви једно, као удови тела којем је Христос Глава. Флоровски сматра да: „саборни карактер Евхаристије не превиђа лични моменат, јер подразумева лично учешће појединца и његову личну преданост, која пак у заједничкој молитви задобија своју пуноћу. На тај начин заједничка молитва показује се као лична молитва, исто као што се лична молитва показује као заједничка доброжелатељним расположењем молитвеника. Другим речима, хришћанин је личност али личност која дела у заједници, не мимо ње“. (Георгије Флоровски; Евхаристијска Еклисиологија: Христос-Црква-Евхаристија; Пожаревац 2016: 50.)

Евхаристија као молитва свих служби и Црква као колективно Тело Христово које чине сви верни, где свако обавља своју службу, учествујући у свим њеним аспектима, пружа одговор у корист гласног читања молитава. Стога „литургијску молитву, молитву изражену у множини ваља говорити наглас да би је сви јасно чули и на тај начин имали звучну пуноћу обреда“. (Владимир Вукашиновић; Литургијска обнова у ХХ веку; 154.)

Евхаристија не само да указује на јединство верних као таквих већ на једно неописиво јединство, суштински другачије од било каквог вида јединства у људској историји. Реч је о јединству које превазилази психолошко и морално јединство, као и јединство осећаја и искуства. На евхаристијском сабрању у ближњима нам се открива Христос, органски узрастамо са Њим што нам омогућава да истински љубимо ближње. Наравно, то јединство не делује магијски, многе препреке су пред њим у стварном животу, што поред благодати, која не делује усиљено, подразумева подвиг, наше настојање да својим животима увек и свуда показујемо то јединство.

Аутор: Дејан Лукић, мастер теолог

Leave a Reply

Your email address will not be published.