Мило Ломпар: Божија идеја у човеку

У врелини летњег дана, на опустелом градском булевару, док су ретки пролазници настојали да се што брже склоне са сунчаног тротоара, тролејбус је возио троје људи. На удаљеним седиштима, међусобно непознати, деловали су потпуно несвесни иког око себе и неповезани ни у судбинама ни у мислима. На пустој станици, у тролејбус је ‒ хитро закорачивши на степенице – ушао ситан и времешан човек у црној калуђерској одећи. Оштрих црта лица, сувог до апсолутне испошћености коже, прекривене браздама на лицу, беле браде, имао је сјајне очи које су носиле поглед усредсређен на замишљену тачку испред себе. И све троје затечених путника је устало: без договора, без икаквих скривених знакова. Опазивши њихове кретње, ослоњен на штап, он је рекао: „Седите. Ја одмах силазим.” Није ни било потребе да устану, јер је празних столица било свуд: да је хтео, могао је сести било где у возилу. Устали су ношени унутрашњом потребом, подстакнути неуклоњивим унутрашњим гласом који их је ненадано повезао, одједном окупљени у жижу која није настала због спољашњих околности. Јер, препознали су га и то је било довољно. Све време вожње нико није сео. Он је стајао издвојен, чинило се окренут себи, али не и одсутан и глув за свет кроз који је пролазио. Био је сам и – у исти мах – са свима: како је то могуће? Када се то догађа? Они су стајали и ћутали: погледа упртих у њега. Било је неке ненадане тишине у том доживљају: и на улицама, и у тролејбусу, и у њима. Ништа нико није говорио, јер ништа није ни требало казати. Није напустио тролејбус на наредној станици него после две станице: закорачивши на плочник, ситним и енергичним корацима упутио се ка храму. Остало је питање: ко је био тај човек? Не у смислу препознавања него у истини сусрета са њим. Кога су срели на свакодневној стази градског кретања?

Увек је у српској култури било црквених личности које су очитовале изузетна својства: у складу са начелима утврђеним у пређашњим временима. Као доминантне идеално-типске представе појављују се две врсте црквених личности: они који су самозатајно остајали одвојени од света, врлином и молитвом, и они који су врлином, молитвом и делањем снажно и видно корачали кроз свет. У овој идеално-типској подели ваља разликовати историјску перспективу, која посматра линеарно кретање човека од рођења до смрти, и есхатолошку перспективу, у којој се човеков живот разлистава с краја, од васкрсења до почетног импулса у свету. У истинској личности ове две перспективе постају спојене. У њој је свакако могуће потражити универзалну поделу на самотничку и општежитељску димензију људске егзистенције. Она се очитује и као подела на пустињачку и манастирску хришћанску егзистенцију: као распетост између „љубави према молитвеном самовању и љубави према духовном просвјетљењу свог народа”.[1] Но, у вишеобличној стварности човековог искуства, сама идеално-типска представа мора бити релативизована, па се само може назначити појединачна или колективна егзистенција као доминантни садржај подвижничког избора. У њему преовлађује један од два чиниоца идеално-типске представе, свакако сплетен са садржајима који му не припадају, али чије постојање открива загонетну подлогу свеколиког човековог искуства.

У опису самозатајних црквених људи – какав је био монах који је ушао у тролејбус – издвајају се њихова три својства: „дар суза, и дар сећања на смрт, и дар умилења”.[2] Ова својства одређују духовну природу црквене личности. Тако „куд погледа човек са даром суза, свуда види разлог за тиху еванђелску сету и повод за спасоносан еванђелски плач”. Јер, „у његовој души страдање сваког човека изазива видљиве или невидљиве сузе, и милујућим срцем својим он молитвено грли све и сва”.[3] Окренутости сваком бићу претходи сазнање о бивствовању које је као неухватљиви одјек, па што на једном месту дотакнемо на другом месту одјекује. Опазивши устајање својих сапутника, као да је опазио тиху стрепњу и несигурност у њима, извесно несналажење и стидљивост, ненавиклост, па је тако подстакнута свагда присутна еванђељска сета због човекове слабости. Опазио је и њихово незаустављено устајање упркос навикама и обичајима времена, које је деловало као коректив: попут еванђељског плача који спасава.

Није друкчије управљено ни сећање на смрт као трајно обележје овакве личности. Јер, „молитвеним сећањем на смрт он је Богом бесмртности изградио у себи осећање вечности”, па „разнежен визијом онога света, иако живи у овом свету, он није од овога света”, будући да „живи оним светом”.[4] То је велики животни парадокс: носити у себи, собом, мере које су неусклађене са свим око себе, да би се – примером – људи позвали да се одазову једном неказаном позиву. Одазвали су се у спонтаном устајању. Извесна издвојеност у осећању живота често се претвара у издвојеност у свету: у неусиљену пажњу која се дарује другим људима.

Јер, дар умилења чини да „разнежен божанском љубављу и подвижничком молитвеношћу, он је чудотворно благодатан и кротак”, па „вас осваја благом искреношћу, и влада над вама еванђелском кроткошћу”.[5] Сви ови духовни дарови – као духовна својства великих молитвеника и стваралаца – продужавају се, све се више ширећи у разним областима, у оним црквеним личностима које су деловале и на светован, изразито политички и историјски, начин. Они су – у тим ситуацијама – постали део једне синтезе која је, изазвавши контроверзе, остала најупечатљивији знак спајања човека и чина, избора и ситуације, светог и светског.

Но, у познатом и тајанственом путнику између две трамвајске станице било је још нечег, узорног и сасвим ретког. То су дочаравале поједине кратке реченице и гестови. У њима се могла наслутити једна слабо уочена особина: строгост кроткости. Људи кротки и стишани често се доживљавају као слабовољни и помирљиви пред неправдом. То је предрасуда. Они су само строги на друкчији начин од уобичајеног. У жељи да прикрију своју слабост, да затоме свест о њој, људи у њима проналазе своју, а не њихову, разнеженост. Преузели су је из навика и обичаја времена које се утискује у њихово схватање свега. Кротки људи, међутим, показују велику отпорност према свакој наметљивости која се шири подстицањем сила пада у човеку.

Да би били кротки, они морају бити строги: мора се разликовати ноћ од дана, тама од светла, добро од зла, истина од лажи, да би се распршили демони времена. Строгост није суровост и кад је изричита: она је слобода која се сама поклања као дар, која налази своју обалу, јер долази без кварења нарави. Прозирући човека, строгост кроткости – каква се отеловила у фигури која је стајала крај врата тролејбуса – као да поздравља истину једне судбине која се упутила на најтеже путовање.

У чикашкој катедралној цркви, пред бројним емигрантским светом, један појац је певао на величанствен начин. Понет околностима, јер је литургију служио човек чија је појава изазвала спонтано устајање путника у тролејбусу, појац је гласом дочаравао стање свести које све преплављује, у мери да глас обузима сав простор. Његова су се плућа ширила до највећег распона, као што се његов глас ширио у концентричним круговима, распрострвши се у најудаљеније нише и апсиде, продревши до пандатифа и купола, обухвативши децу која су са занимањем посматрала утишана лица и светле очи око себе. Појац је певао, занет својим гласом док је посматрао литургију коју је водио ситни човек из тролејбуса, чувен са своје литургијске тачности. Лепота, дубина и снага гласа као да одводе појца на непознату висину. И он одједном чује тихо и строго упозорење. Оно га позива да затоми страст којом ужива у сопственом гласу. Јер, „Богу певаш, а не себи.” То упозорење проистиче из строгости која пребива у кроткима.

Напокон је постало јасно зашто су случајни путници у врелом градском тролејбусу намах устали: осетили су да у том устајању – које је изазвао времешни човек у калуђерској одори – ступају у нешто што је изнад њихове свакодневице и, истовремено, у њеном невидљивом срцу. Јер, у том устајању примакли су се доброти и величини сведочанства вере: Богу служимо, а не себи. Супротно времену које нас све више окива лажном снисходљивошћу, они су у личности која је закорачила на тролејбуске степенице препознали суштинско својство кротких но строгих људи – Божију идеју у човеку. Можда и недостојни строгости кротког позива, они нису могли да седну, иако им је то сугерисано. Јер, нису могли да се врате свакодневици у часу када су ненадано и намах освојили непознату висину сопственог тренутка.

Мило Ломпар

[1] Митрополит Амфилохије, Пламен божествени у ништавом храму, приредио Микоња Кнежевић, СКЗ, Београд, 2021, 83.

[2] Свети Јустин Поповић, Он међу њима, приредила Сунчица Денић, СКЗ, Београд, 2020, 116.

[3] Свети Јустин Поповић, Он међу њима, 116‒117.

[4] Свети Јустин Поповић, Он међу њима, 117.

[5] Свети Јустин Поповић, Он међу њима, 118.

ИСКРА

Leave a Reply

Your email address will not be published.