Иван Иљин: О РОДОЉУБЉУ

У здравом човековом животу инстинкт и дух уопште нису одвојени један од другог, али степен њихове помирености, узајамне усклађености и узајамног прожимања није једнак. Инстинкт који не прихвата дух јесте слеп и самовољан, необуздан и најчешће порочан, он води пропасти. Дух који не прихвата инстинкт је поколебан у својој снази, теоретичан је, неплодан и најчешће беживотан, он води к исцрпљивању. Инстинкт и дух позвани су на узајамно прихватање тако да инстинкт поприми исправност и облик духовности, а дух творачку снагу инстинктивности. Исти је случај и са родољубљем. Родољубље је љубав, не једноставно „давање предности”, „склоност” или „навика”. И ако ова љубав није „празна реч” она је инстинктивна приљубљеност уз завичај. Отуда је родољубље увек инстиктивно, али није увек и духовно. И оно шта треба да буде достигнуто јесте узајамно прожимање инстинкта и духа у погледу Отаџбине. Инстинктивна страст треба да буде Крштена огњем духа, духовни избор, поштовање и самоодређење, мора да поприми целокупну снагу инстинктивне страствености. То ће бити љубав која види и оформљује, то ће бити духовност тајанствено-сврховита и страствено мудра, то ће бити истинско родољубље.

Како ће се то постићи и остварити?

Човек може да цео свој живот у границама своје државе, а да „не нађе” своју Отаџбину, да је не заволи, тако да ће његова душа до краја бити родољубиво празна и мртва и тај неуспех и лична неспособност довешће га у својеврсно духовно сиротињство – стваралачку неукорењеност, јаловост. У савременом свету постоји мноштво таквих несретних, одрођених људи који не могу да воле своју Отаџбину зато што њихов инстинкт живи за лично-егоистички или егоистичко-класни интерес а лишени су духовног органа. И идеја Отаџбине ништа не говори њиховој души. А идеја Отаџбине претпоставља у човеку живи принцип духовности. Отаџбина је нешто духовно и за дух, а у њима – нема духа! Оно у шта он верују јесте – материја, док је принцип духа одбачен и исмејан, или – оно шта они желе јесте – нова подела материјалних богастава, а према свему духовном су индиферентни или непријатељски расположени. Код њих је ораг дуга атрофирао, па како могу да пронађу своју Отаџбину? Јер задобијање Отаџбине јесте акт духовног самоодређења, који претпоставља да сам човек живи духом или да дух у њему није атрофирао и да му тај акт самоодређења указује на сопствене духовне источнике и самим тим ослобађа и оплођује његово сопствено духовно стваралаштво. Према томе, духовно мртав човек неће волети своју Отаџбину и биће спреман да је изда зато што нема чиме да је доживи нити може да је нађе. Бреме ове неспособности и духовне немоћи ови несретни људи обично носе целог живота.