Владимир Коларић: За хришћанина центар и глава би требало да буде Христос
(Интервју са Владимиром Коларићем)
Из области теорије умјетности и културе долази глас Владимира Коларића (1975) који јасно и недвосмислено пројављује живог Господа управо кроз двије области које су неријетко постављане у директну опреку ка хришћанском. У томе смислу важност позиционирања умјетности у покушају или тежњи ка животу по Јеванђељу храбро и гномски снажно у врло конкретном лику, дао је путем књига Хришћанство и уметност (Библиос, 2021) и Хришћанство и филм (Отачник, Бернар, 2017). Коларић је драматург, али је и прозни писац (приче: Луталице, Рат љубави и друге приче, Тајна пурпурних зора, романи Авантуре Победника и Филип од злата), преводилац (поред одломака, текстова разних врста, роман Ломоносов, царски помоћник Јурија Нечипоренка). Одбрана уметности је симболично и наслов његовог блога. Потписује преко 30 радио-драма емитованих на Радију Београд, па не изненађује што је добитник награде Витомир Богић за допринос радиофонији Драмског програма Радио Београда 2020. године. Као истраживач и организатор истраживања ради у ЗАПРОКУЛ-у и као доцент на Високој школи за комуникације у Београду, на предметима Теорија културе и уметности, Естетика, Херменеутика уметности. Члан Српског књижевног друштва и Удружења драмских умјетника Србије.
Да ли се перманентна криза умјетности продубила савременимтехнологијама или је само промијенила форму? И колико је ово питање већ ирелевантно?
Технологије су ту па ту, неће нестати, а уметност можете стварати и без њих, и даље имате избор да правите скулптуре од глине или пишете пером на пример. Уметност је отелеотворење људске стваралачке потребе, али и одређена историјска форма њеног испољавања, која не мора бити вечна, или макар вечно релевантна. Све зависи од тога како треба схватати уметност. Ја верујем да ће уметност увек постојати и да ће бити важна, и нисам сигуран колико је у кризи, јер увек је била. Ми данас видимо свакакво смеће, а из прошлости видимо оно пробраније, па нам се чини да је тада било боље. Да не говоримо да нам је данас све доступно, свеснији смо будалаштина, па и преувеличавању њиховог значаја. Треба радити, а не мислити о кризи, или кризу треба схватити као суд, а то је читав наш живот, јер не треба се самообмањивати и уљуљкивати како је живети што и поље прећи. Уметност ће бити важна онолико колико је не само шарено цвеће на том пољу, него нешто што нам даје енергију и охрабрење да наставимо даље, па и некуд стигнемо.
Пишете о паници у овом времену вишеслојно пресвученог неопаганизма, можемо ли поближе о тој више него опасној паници, која некако у посљедње вријеме иде уз медијски лом мрежног дошаптавања и лажних имена? Ко су данашњи реципијенти културе, ко је та истинска публика, истинске умјетности и какав јој је квантум?
Не знам шта је истинска уметност, не постоје формуле и рецепти, а ако покушате да их пропишете улазите на терен идеологије. А ја као и већина уметника не волим да ме сматрају идеологом, с тим што сам за разлику од многих свестан колико је од идеологије тешко побећи, што не значи да ме то спречава да избегнем њене замке. У сваком случају, људима, па и публици, не треба подилазити, али их и не осуђивати. Треба им прилазити срцем, обраћати се њиховој души, па ко колико прихвати. Није уметност најважнија не свету, људи се труде да преживе и остану нормални, по ономе како замишљају да треба бити нормалан, да нешто зараде и да се забаве. Траже и смисао, а он опет није само у уметности. Уметник не треба да тежи привилегијама и да мисли да му друштво, држава или било ко нешто дугује зато што се прогласио уметником. То је жртва или професија, може да буде и једно и друго, али треба бити реалан, а не живети у маглама заблуда о сопственој изузетности.
Књига Хришћанство и уметност биљежи у другом дијелу приказе актуелних умјетничких производа различитих умјетности и њихових жанрова (стрип, филм, поезија, романи) у различитим форматима (онлајн изложба Олге Јеврић и Коље Божовића), те неколико теоријских књига о Достојевском, Бахтину нека то буде парадигма овог питања: шта заправо јесте хришћански поглед на свијет, које су његове вриједности, напосљетку, шта значи бити хришћанин приступајући свим овим дјелима управо из ципела релације коју насловљава књига?
Бити хришћанин не значи испуњавати неке апстрактне, механичке, унапред прописане норме. То је искуство и доживљај, али чији је извор и регулатор жив црквени живот, другачије не иде. Поглед на свет и вредност за хришћанина није ово или оно правило или систем, неко живи Христов лик, до ког покушава да прочисти и свој сопствени. Из тог угла он гледа и доживљава све, па и уметност, било као стваралац или посматрач. Уметност може да буде испразност и идолатрија, али верујем да може да нам помогне да се оријентишемо на овом свету, а понекад да нам пренесе и неки одсјај, можда тек слаб и мутан, невидљивог, али и то је већ нешто.
Прошла година била је у знаку дуплог јубилеја Достојевског, Ваш коментар на Достојевског нашег насушног и ко су достојни насљедници ако их има?
Најзанимљивије је што је Достојевски и даље жив, људи га и даље интензивно доживљавају, и то у целом свету, у веома различитим културама и друштвима, код људи различитих генерација и средина. Има способност да нас продрма, да изазове неко узнемирење које доведе у питање нашу посвемашњу инертност. Не воле га сви, али ни такви најчешће нису равнодушни. Укратко, према њему је мало ко равнодушан и кроз ту призму треба трагати за његовом тајном. Моја менторка Ениса Успенски прича како одмах препознате када студенти на трећој години студија русистике почну интензивно да читају Достојевског, једноставно им се нешто догоди, „флипну“, имају другачији поглед. Александар Гајшек ми је испричао како му је ректор једне руске духовне академије рекао како највише студената до њих дође преко Достојевског, а не читања светоотачке, богословске, катихетске или полуларне мисионарске литературе. А то нешто врло озбиљно и добро говори о човеку, да хоће истински доживљај, хоће да буде уздрман, а не само да следи прописане рецепте ове или оне врсте.
Шта је оно што није толико освијетљено у домаћој умјетности свих грана, а носи изузетну вриједност? Одличан сте познавалац руске савремене умјетничке сцене, како је дошло до тога и ко су, рецимо, аутори актуелне генерације на којима свијет остаје? Колико су нам доступни у преводима или визуелним поставкама?
Руска уметничка сцена је слабо позната код нас, преводи се стихијски, посебно оно што постигне успех на Западу. За то је умногоме крива у руска држава, чији програми подршке преводима и промоцији сопствене уметности пате од бирократизма и инертности која се граничи са равнодушношћу. Руси данас имају добру поезију, она им је тренутно вероватно најјача, а у савременој прози је од оног што је код нас преведено свакако не треба заобићи Германа Садулајева и Јурија Нечипоренка. Ту је и Дмитриј Данилов, који има и одличну прозу, и од кога је до сада превођена само поезија, али наративна, привући ће и оне који више воле на пример кратке приче. Зорислав Паунковић је недавно превео „Записе о пијењу чаја и земљотресима“ Леона Богданова, писца из совјетског периода, али веома особеног, па то треба прочитати.
Питање позиције умјетности у различитим релацијама је оно на шта многе гране које је дотичу покушавају да одговоре, дјелује као перпетуум непресушно, зашто сте препознали важност стављања умјетности у корелат са хришћанством у овом историјском тренутку? Заправо оквир књига Хришћанство и уметност и Хришћанство и филм је поприлично сличан, како бисте у најкраћем предложили њихову садржину на читање и зашто је она подједнако интересантна и онима који су у вјери и онима ван ње и дјелатницима у њој и уживаоцима?
Питање да ли уметност, као естетски, дакле материјални и чулни феномен, може да пренесе, представи и посредује невидљиво и неопипљиво је далокосежно и не тиче се само оних који се занимају за уметност. Данас као Недељу Православља или Победу Православља, у првој седмици Великог поста, прослављамо пре свега као победу над иконоборством, дакле као оправдање иконе. Ако оправдање иконе и иконопоштовања постављамо на тај ниво да је изједначавамо са опрадвањем самог православља, онда то много говори. Икона је оправдана зато што она као света и богосложбена слика може да постоји само уколико верујемо у Христово оваплоћење у људском телу, као и његово телесно ваккрсење, само ако верујемо у дејство Светог Духа у свету и у твари и ако верујемо и јединственост и непоновљивост сваке појединачне људске личности. А то су основне истине наше вере, које сведочи икона. Негирање иконе би било негирање тих истина и обрнуто, јер би онда иконопоштовање заиста била идолатрија или пука обмана. Ако се Бог није у једном од својих Лица оваплотио и васкрсао икона би заиста била идол или обмана и било би је исправно негирати, док ако јесте, онда би било бесмислено негирати икону, јер би то говорило да сумњамо у оно што проповедамо, јер ако се Бог јавио, чулима доступан, ко може да забрани да он буде и насликан? То би било не само лицемерје и оспоравање човекове боголикости, него и својсврстан нихилизам. А најважније чему нас икона учи, а требало би и свака уметност, јесте јединственост и непоновљивост сваког човека. Као што би било зазорно икону уништити или бацити у контејнер, тако би требало односити се према сваком човеку кога сретнемо, посвећујући му се са макар истом толиком пажњом и трепетом, а нипошто га, фигуративно говорећи, не бацајући у смеће, као нешто потрошно, замењиво и за једну употребу, по нашим непоузданим мерилима.
Флоровски на једном мјесту вели да је наш свет дезоријентисан, без једног центра, духовно и интелектуално збуњен и растројен, шта га то тако темељно уздрмава и како умјетност то региструје?
То је доживљај релативно брзих не само друштвених него и цивилизацијских промена. Кад се системи мењају, центар се премешта с једног места на друго, мултипликује се или флуктуира, док се опет релативно не фиксира, макар у домену одређене партикуларне цивилизације, с тим што смо ми на глобалном Западу навикли на цивилизацију као такву идентификујемо са собом. Центар није питање географије, него идеја, вредности, норми, дубљих цивилизацијски регулисаних структура, и он не може да остане неотпоран на историјске мене. За хришћанина центар и глава би требало да буде Христос, тако да он заправо никад не би требало да буде дезоријентисан. Али сви живимо у овом свету и тешко се одупрети његовим вртлозима. Уметност уме да буде добар сеизмограф тих промена, тим већи када је уметник мање свестан онога што у њему одјекује, усаглашавајући се са флуктуирањима епохе. Још боље је кад уметник ипак зна и осећа да је центар и извор онога што ствара ипак изван свих тих бура и кад се у ономе што ствара ипак наслуђује неки удаљени мир, тишина неких мирних мора у позадини.
Имате огромно повјерење у умјетност и пишете: Па зар наше – наспрам Божјег убого – стваралаштво може да се заснива на другим принципима, колико сте усамљени у том повјерењу? Или нисте?
Имам поверење у Бога, Божију објаву која нас обавештава о томе да смо створени по Божијем образу и подобију и да је циљ нашег живота да будемо богови. То подразумева да смо одговорни за себе и свет и да имамо неку улогу у Божијем науму. А то значи да имамо способност да стварамо и да то стварање ипак нешто значи, и да је засновано на слободи. Уметност је један од начина да остваримо такво назначење на свету, макар и само у смислу да нам помогне да превладамо и колико је могуће премостимо терет своје апсолутне појединачности.
Симптоматичан је Ваш повратак у седиште земље, у епицентар ствари, Тајна пурпурних зора између архетипа и апокрифа, са друге стране, Авантуре победника које су бурлеска свекњижевног путеног у пробијању до духовног – Ви сте, рецимо, да упростимо и сликовито поставимо, између рокенрола или шире субкултуре, и хришћанства. Како се налази мјера, да ли је потребна и зашто запањују ове дисторзије?
Оно што све то повезује је жеља за личном слободом, која ми је увек била императив. Отуда и рокенрол, панк, андерграунд и хришћанство, нека врста мистичног анархизма, који је вероватно најближи ономе што сам. А ако тежите слободи, тежите и епицентру ствари, јер то је једини центар ком допуштате да постоји. Све друго је замлаћивање и губљење времена, а времена је мало. Више волим и преступнике него конформисте, ратнике него лажне миротворце, мада је мир, Небески Јеруслалим као мир мира Божијег, неприкосновени циљ наших живота и свег постојања. Створени смо да будемо синови светлости, а не црви.
Да ли живимо у ери стеретипних схватања појмова као непромјенљивих категорија, као да су забрањена помијерања и мијењања? Да ли је с тим у вези, рецимо, маестрални албум Изнад Истока и Запада, ако га узмемо као парадигмујош увијек табу?
Тај албум је померио границе, унео нову чињеницу у нашу културу и свест, тако да то више није табу какав је био. Сећам се да је за Петра Луковића једино објашњење на учешће Партибрејкерса или Дарквуд Даба на том албуму, који је благословио њему омражени митрополит Амфилохије, било да су ти људи напросто полудели. Вероватно тако и даље мисли, и то је његово право, а свакако није и једини. Ипак, до данас су о овом смислу највише учинили „Бјесови“, који су правили добар рокенрол јаког егзистенцијално заснованог искуства, сведочећи духовну реалност на начин лишен декларативности, површне реторике, лицемерства и идеологије.
Доста светоотачке литературе је иза Вас, ко је на Вас оставио највише утисака и зашто је ова литература неопходна?
Конкретно, мени су најважнији били Василије Велики, Симеон Нови Богослов и Григорије Палама. Сусрет са Паламиним моштима у Солуну је изазвао неке од најјачих и најрадикалнијих духовних искустава у мом животу, о којима је тешко, а и непотребно говорити јавно. Без обзира на оправдану подозривост према ефектима које читање аскетске литературе може да изазове код лаика, аскеза је неопходан аспект живота сваког хришћанина, а читање такве литературе не своди се само на поуке, идеје, упутства, информације, него пре свега на њено енергијско, молитвено дејство, искуство и подстицај сличан оном који дају иконе, дејство које вас обликује на начин ког нисте увек свесни, како већ Свети Дух делује у нама и са нама.
Дешавања у Украјини су Вас искристалисала као активисту, у ком тренутку сте се осјетили позваним и прозваним да испишете серију текстова на ову тему?
Ја нисам ни политиколог ни публициста, и такве текстове нисам радио по наруџбини, задатку, због хонорара, којих није било, или било каквих интереса. Осећао сам се обавезним, јер сам био у Русији, на Криму и Донбасу, познајем људе, прилике, историју, културу, делом и савремено руско друштво и политичке прилике. Нарочито ме је на писање подстакла отворена и систематска антируска и русофобна пропаганда и велико незнање које код нас влада о свему томе, без обзира у којим круговима, Узео сам то на себе, иако ме је то већ понешто коштало. Али живот никад није бесплатан. Да сам ћутао и правио се луд, неким људима једноставно не бих могао да погледам у очи, неколиким тамо у зараћеним земљама и бар једном човеку овде.
(Разговор је првобитно објављен у часопису Епархије зворичко-тузланске ЖИВОТВОРНИ ИСТОЧНИК, број 41, 2022. Разговор је водила Јелена Калајџија.)
