Дејан Лукић: Евхаристија и (или) Литургија (двоједина реалност)
Нуклеус структуре и организације Цркве проналазимо у самој Евхаристији као догађају који је, најсавршенија пројава Цркве „овде и сада“. Другим речима устројство и организација Цркве темеље се и извиру из Евхаристије, као и сваки други вид црквеног живота. За хришћанина Евхаристија је срж црквеног живота. Она није пуко сећање на Тајну Вечеру. Вршење Евхаристије „у спомен“, је непрестано „посадашњивање“ онога што је Господ учинио када је уочи страдања и васкрсења окупио своје ученике. Господ није рекао „запамтите“, већ „ово чините у Мој спомен“ (1Кор 11, 24-25), дакле није реч о пуком памћењу, већ о нечему што није само реч већ дело.
Христос је у евхаристијском хлебу и вину стварно присутан у Цркви, а ми, кушајући од тог хлеба и вина, подражавамо његовој крсној смрти и васкрсењу, и истински учествујемо у икономији спасења. Ми све то чинимо, благодарећи Господу за сва дела која је ради нас учинио, зато се сабрање хришћана назива Евхаристија, што на грчком језику значи Благодарење. И том смислу Литургија као најважније хришћанско богослужење је у првом реду Евхаристија.
Флоровски, али и други бројни богослови, представници такозваног евхаристијског богословља су називали Литургију Евхаристијом, сматрајући да се тиме више открива смисао хришћанског молитвеног сабрања недељом и празницима неголи у речи Литургија, која није погрешна, али није довољнољно прецизна. То су чинили превасходно због тога што су Евхаристију видели као много вишу од обичне религијске церемоније, заједничке молитвене службе окупљене светине. Она је конкретна пројава Цркве као Тела Христовог, стварно учешће у икономији спасења која се врхуни у догађају Оваплоћења Христовог, кушањем хлеба и вина као „лека бесмртности“, како је називао свети Игнатије Антиохијски, на којег се Флоровски позива када говори о Евхаристији.
Разумевање Литургије као Евхаристије указује пре свега на потребу причешћивања, као израза нашег потпуног учешћа у евхаристијском сабрању. Супротно од тога на представља правилно схватање Тајне. Евхаристија је у извесној мери изгубила средишње место у животу верујућих, а последица тога је секуларизација лаиката, дакле, лично се претворило у приватно. Заједнички приступ богослужењу замењен је индивидуалним, а све зарад задовољења пијетистичких и естетских потреба. Одговорност клира лежи у томе да се лаици подстичу на правилно разумевање богослужења.
Ако се осврнемо на праксу нередовног причешћивања, која по природи ствари најпре погађа лаике, треба да имамо у виду да се у Цркви првих векова причешћивање на Литургији подразумевало, осим за оглашене и лица која су у статусу покајника (они и нису присуствовали литургији верних). За Оце Цркве хришћанство је пре свега литургијска вера јер извире из Евхаристије као њенох средишњег догађаја. Црква је „богослужећа заједница“. Богослужење је на првом месту, па тек онда учење и дисциплина који, пак, нису неке независне целине већ суштински и структурално извиру из њеног богослужбеног, првенствено евхаристијског карактера. Тако су догматско богословље и дисциплина Цркве, практично узроковане молитвеним опитом и богословљем Цркве.
Стога, је Евхаристија кључни критеријум и аутентични израз за разумевање онога што Црква у својој бити јесте, те ниједан сегмент црквеног живота не можемо посматрамо мимо ње, будући да се Евхаристија налази у свакој пори живота цркве као есхатолошка реалност и икона Царства Божијег, односно предокушај онога што ће се збити Другим доласком, када творевина коначно буде возглављена у самом Христу, када се она дефинитивно пројави као Тело Христово и оствари циљ свог постојања.
Дејан Лукић, мастер теолог
