Владимир Коларић: ЛИТЕРАТУРА И СТВАРИ ОВОГА СВЕТА – ПРОЗА ДАНИЦЕ ВУКИЋЕВИЋ

„Унутрашње море“ Данице Вукићевић (Футура пибликације, 2022) је књига кратких записа, отисака и пробоја, како већ наслов сугерише, вербалних исказа унутрашњег света ауторке у свет и у време. То су записи о свакодневници, људима, уметничким делима, сећањима, успутним мислима, ауоторефлексивни и аутопоетички изричаји, јасни и огољени, директни и провокативни, којим онај који изриче не штеди себе ни друге, али друге само на начин оног који пре свега не штеди себе.

У тој отворености нема позе, манира и сензационализма, већ покушаја да се буде истинит, без претензије на себе као еталона истинитости, прецизан, без вишка илузија о могућностима језика да изрази оно неизрециво  и неухватљиво, а за шта верујемо да је најважније у нашим животима. А пре свега, покушаја да се буде слободан, да се живи слобода и отвореност, да се дозволи себи истовремено гранање у различитим правцима, без да иком подносиш рачуне за то. Да се буде пажљив, усредређен и будан, да никог не  узимаш здраво за готово, па ни себе самог, а камоли друге или односе са другима или начине на који те други виде.

Ауторски глас ове књиге је сродан оном из Даницине поезије и прозе, овде због специфичне форме још огољенији у приказивању живог живота, па и оног унутрашњег, јединствено и непоновљиво нашег, али не без аутоироније и аутопародије – и себе као аутора и ауторског гласа и себе ако књижевнице и као приватне и јавне личности. Ипак, тај поетички одмак није ствар мистификације или самодовољне игре, већ потиче из трагања за смиреношћу која нам допушта да себе видимо што је чистијим погледом могуће, а тиме и друге људе и свет око нас.

У књизи се често помињу људи поименце или је лако докучити њихов „стварносни“ идентитет, али то није циљ ове књиге, да трачари, разобличава, моралише, осуђује и пресуђује, као ни да ауторка демонстрира своју супериорност као некога ко наводно све разуме и све прашта. Нема таквих, ни било каквих нискости у овој у својој основи отменој књизи. Текст „Унутрашњег мора“ је трагање, опипавање, али ипак за једним унутрашњим фокусом, који не проистиче само из ауторкине личности, него и из потраге за светлошћу, чистотом, лакоћом иза потамнелости и тежине палог света, насилних чинова који нас увек изнова поништавају, лажи и неразумевања, самообмана, жеље за моћи и друштвеним позицијама, самоповлађивања и повлађивања туђим страстима.

Даница Вукићевић

Овакве на први поглед фрагментарне и „успутне“ књиге не може да пише било ко, односно оне у највећој мери показују гротескну претенциозност некога ко им није дорастао, ко није спреман да доведе у питање па и смакне већину својих маски, као и да се отвори према другима, макар и на један унутрашњи, утопијски имлицитан начин.

Даница има ту снагу и рафинман и њена књига је у том смислу права демострација слободе. Слободе да се буде свој, да се буде „ја“, али не смртно озбиљно, сујетно и тиранско „ја“ раздора и моћи, већ личност дефинисана љубављу. А љубави нема у скучености, у неспремности идења истовремено многим путевима, без смелости сталног довођења у питање самог себе, у пристанку на обмане и празне приче, колико год оне уљуљкујуће биле. Нема љубави без слободе да се лажне љубави одбаце, колико год због тога, иначе, могли да изгубимо у стварима овога света. А једна од тих „ствари овога света“ је често и литература, као и све што човек у својој временитости ствара. Даница Вукићевић је написала књигу која пре свега покушава да покаже да литература ипак не мора бити само то, да нас може отварати ка неком другом свету, који овај наш превазилази и осмишљава, ка неким другачије заснованим односима – који су на утопијски начин истовремено бескрајно далеко и бескрајно близу нашем садашњем стању – али и ка безграничним световима сваког од нас и у сваком од нас.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published.