Мирослав М. Јовичин: Српско раздобље Светог Луке

Првих дана последње године постојања Византије опстанак крхке српске средњовековне државе био је све неизвеснији. У њеној престоници, тврдом граду Смедереву, остарели деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456), био је свестан све присутније опасности. Грозничаво је тражио решење, али није могао да га нађе. Да ли у сну, или под нечијим утицајем, њему се јавила спасоносна идеја, једина нада за Србију, Смедерево, српско господство и њега самог. Решио је деспот да откупи мошти светитеља, јеванђелисте Луке и среди њихов пренос до Смедерева. Свете мошти су остаци тела светих, првенствено кости, чврсти нетрулежни делови тела. Истицање мира из њих и чудеса која се од моштију догађају знак су светости покојника. Мошти Св. Луке словиле су за изузетно снажне у свом чудотворењу. У свечевој биографији, између осталог, наводи се пример неизлечиво болесног евнуха Анатолија, који је дотакао мошти и тог трена постао савршено здрав.

Српска деспотовина је све до средине пете деценије XV века таворила између две тадашње силе, Турског царства и краљевине Угарске. Са више или нешто мање вештине деспот Ђурађ је успевао да одржи опстанак своје државе нудећи вазалство час једнима, час другима. Врхунац ове дипломатске клацкалице био је тзв Сегедински мир, које су потписали млади пољско-угарски краљ Владслав III Јагелонац и султан Мурат II. Султана је успешна хришћанска офанзива у Бугарској и угрожена престоница Једрене натерала да преко жене Маре Бранковић затражи од таста да поседује код Владислава за мир. За узврат нудио је деспоту Ђурђу обнову порушених српских утврђења, укључујући и Смедерево, Голубац и обећање да ће ослободити заробљене деспотове синове. Деспот је преклињао Владислава да остави војску месец дана у Србији, нудећи му додатно 4000 дуката. Две делегације правника састале су се у Сегедину, где су на начин који данас зовемо шатл дипломатија, договориле услове мира. Место овог радног састанка даће мировном споразуму име. Мир је успешним деспотовим посредовањем потписан 1. aвгуста 1444. године, тако што је свој примерак уговора Владислав потписао у Варадину (данас Орадеа, Румунија), а султан у Једрену.

Деспот Ђурађ је одахнуо, добиће своје синове натраг живе и здраве. Очекивао је да ће, како је Сегедински мир налагао, барем десет година имати мир и могућност опоравка државе коју су Турци срушили 18. августа 1439. године. Међутим, догађаји који су следили наговестили су трагични завршетак српске средњовековне државе. Четри дана пошто се над Библијом заклео да ће наредних десет година неговати мир, вероломни Владислав је на наваљивање папе Евгенија IV одлучио да настави рат. Сам папа је инсистирао на рату са Османлијама, како би византијској страни показао да спреман ослободити их турске опасности и тиме их приволети да масовно прихвате унију, договорену у Ферари и Фиренци.

Исте јесени краљ Владислав је са Јаношем Хуњадијем и око 20.000 крсташа из Пољске, Литваније, Влашке, чешких земаља, Угарске и немачких најамника провалио у Бугарску и започео другу фазу Варнинског крсташког рата. Српски деспот се није прикључио крсташима, сматерајући да је Сегединским миром постигао максимум против Османлија. У бици код Варне 10. новембра 1444. године крсташка војска је била озбиљно поражена, краљ Владислав у борби са јањичарима убијен и обезглављен, док са Хуњади једва извукао са нешто војске. Четири године касније, октобра 1448. године Хуњади је предводећи крсташе упао на Косово поље и ту је, у Другој косовској бици опет био поражен. Балканске државе остале су на милост и немилост Турцима.

Петог фебруара 1451. године донео је тајни гласник најстаријем сину султана Мурата, Мухамеду, којем је тада двадесет једна година, вест да му је умро отац. Чету пробраних коњаника млади принц води у Једрене где су га без отпора признали за владара отоманске државе. Да би осигурао свој положај на трону и уклонио било какву потенцијалну опасност и конкуренцију исте крви, наређује да се у купатилу удави његов малолетни брат, а за њиме у смрт шаље и његовог убицу. Вест да је уместо сталоженог Мурата II турским падишахом постао млади, страствени и славољубиви Мехмед, испунила је јадне патрљке Византије и све полурастројене државе Балкана ужасом. Новог султана савременици, који су га знали и виђали, описивали да је истовремено и побожан и окрутан, страствен и подмукао, учен и пријатељ уметности, који на латинском чита дела Цезара и других учених Римљана, а истовремено је варварин који крв пролива. као воду. То је човек с финим, меланхоличним очима и дугим и кукастим носем, који је истовремено неуморан радник, смели ратник и бескрупулозни дипломата. Све те опасне силе делују концентрисано, у једном правцу и са једним циљем: да далеко надмаши свога деду Бајзита и оца Мурата II, који су  показали Европи надмоћ надолазећег турског поретка и снагу азијатске расе. Ђурађ је предосећао да је наступио почетак краја његове Деспотовине. Угарска је за краће време била изван ратних збивања за области јужно од Саве и Дунава, а и односи деспота Ђурђа и Јаноша Хуњадија били су веома лоши. Србија је остала сама на ветрометини.

У том безнађу угроженој Деспотовини било је преко потребно да обезбеди нечију заштиту, макар неког небеског заштитника. На иницијативу Ђурђа Бранковића и под његовим покровитељством избрана је једна од највећих хришћанских светиња, мошти Светог јеванђелисте Луке. Свете мошти тада су почивале у епирском граду Рогосу и предузети су кораци да се оне откупе и донесу у Србију. Као ревностан православни верник, Ђурађ је свакако  и раније поштовао Св. Луку, обележавајући његов дан, а извори казују да се деспот додатно заинтересовао за његов култ током ратних операција  у Босни 1448. године. Тада се догодио пресудан догађај који је определио деспота и он је раван хришћанским чудесима. Неки непознати старац, налик анђелу, створио се ниоткуд и обавестио деспота да се мошти светитеља налазе у Рогосу, код Превезе у Епиру, у поседу Турака. Мистериозни старац посаветовао је Ђурђа да без оклевања прибави реликвију, јер она њега, државу и народ може избавити од Божјег гнева и свих других овоземаљских искушења и опасности.

За побожног деспота од тог тренутка није било пречег задатка од доношења светих моштију у Србију. Први конкретан потез деспотов био је провера аутентичности Лукиних моштију. Провера је била неопходна, поготову што су по крсташком освајању Цариграда многи сумњиви земни остаци под фирмом светости, постали тражена и скупа роба. Тражени на Западу, преплавили су европске градове и приватне ризнице владара и високог племства. Будући да се радило о пројекту од највишег државног значаја, вештачењем веродостојности Лукиних остатака руководио је лично деспот. Експеризу је на првом кораку олакшао свитак, нека врста пратећег документа који је пратио ковчег с моштима на пловидби и за време његовог боравка у Рогосу.

По угледу на стару хришћанску праксу, али и српске реликвијарне обичаје, пренос је замишљен као величанствена церемонија која ће да оснажи увео дух и дигне морал целокупног становништва Деспотовине. Планирано је да читав подухват буде изведен уз учешће свих слојева друштва, са свим предвиђеним појединостима. Величанствени обред је имао непосредног претечу, искуство, барем када је старија популација у питању: пола века раније, 1398. године обављен је по налогу кнегиње Милице пренос моштију Св. Петке из Видина у Србију.

Српско искуство тога доба зна за још неке сличне примере преноса мање угледних посмртних остатака. Реч је о подухвату који је имао дубље корене у српској традицији, али пренос Лукиних моштију садржао је знатне новине. Овај догађај је, за разлику од претходних сличних, био је документован обиљем писаних извора, стога је овај догађај могуће пратити како у култном, тако и у историјском контексту. Нама су данас доступна два рукописа: један је тзв Париски рукопис, зборник који садржи шест прозних састава посвећених историјату Лукиних моштију, од којих се на пренос моштију из Рогоса односе четврти и пети. Овај документ је настао 1456. године, по садржини је конкретнији, а језички и стилски ближи народном говору; он се од 1881. године налази у власништву Градске библиотеке у Паризу. Други рукопис, познат као Београдски зборник, обухвата два поглавља, за 18. октобар и Службу преноса моштију за 12. јануар (међу истраживачима интерно назван Смедеревски). Преписивач, могуће и аутор описа самог преноса, у Париском рукопису био је кир Стефан Ратковић, угледни хроничар и писац који је живео и радио на двору Бранковића.

За нашу тему свакако је интересантна повест Лукиних моштију и њихове историјске етапе. Прво и најславније раздобље, у коме је зачет култни однос према њима, био је њихов боравак у царигадској цркви Светих апостола, где су их пренели монаси и придружили их реликвијама Андреја и Тимотеја 357. године. Тамо су Лукини остаци мировали до латинског освајању Цариграда 1204. године, када је један француски крсташ пожелео да моштима Св. Луке обогати светост свог завичаја и пренесе их у Француску. Путовање Св Луке на Запад спречио је бродолом лађе која га је превозила, код острва Лефкада. Овај догађај је у духу средњовековних веровања протумачен као чудесно знамење, као јасан исказ светитеља о месту свог даљег боравка. Карло II Токо, тадашњи латински господар града Рогоса, откупио је мошти за 600 дуката и наредних нешто више од два века земни остаци светитеља тамо су лежали, обасипани највећим поштовањем домаћег становништва.

Деспот Ђурађ је темељно и савесно обавио проверу моштију, што дознајемо из писма његове унуке Марије, тада удовице последњег босанског краља Стефана Томашевића. У кореспонденцији она је 1463. године оповргавала злонамерна млетачка оспоравања веродостојности Лукиних моштију. У писму удова краљица каже да се деспот најпре обратио поглавару своје цркве, патријарху српском Никодиму (1446–1453), који је изразио чврсто мишљење да се ради о правим моштима Светог Луке. Како би се избегла и најмања могућност погрешке, патријарх је деспота упутио на светогорског прота, најпозванијег за обављање вештачења те врсте. Смедеревски митрополит Атанасије је путовао на Свету Гору и тамо добио позитиван одговор. Следеће што је деспот предузео било је слање посланства у Једрене, које је са скупоценим даровима ишло да умилостиви ћудљивог и непредвидивог султана Мехмеда. Особа за везу била је бивша султанија – удовица, деспотова кћи Мара, али пресудни детаљ за пријем код султана била је велика свота новца коју је деспот спремио за Мехмеда.

У своме писму краљица Марија открива колико је њен деда, деспот Ђурађ, укупно потрошио новца  да би дошао до жељених моштију. Она, вероватно зарад сопствене купопродајне позиције и подизање цене моштима, саопштава да је деспот тражену цену од 30.000 дуката успео да преполови, тако што је уплатио султану петнаест хиљада дуката, с тиме да ће му уз мошти бити враћена половина. Та друга половина такође ће ући у укупну масу новца датих за мошти, као трошкови посланства и преноса, као и поклона султану, заповеднику Рогоса, светогорском проту и неким важним, овде невидљивим личностима. Мошти светитеља биле су тражена ,,роба“ на тржишту, њихова цена само је расла. Док је Карло Токо за њих платио тек 600 дуката, деспота су мошти коштале педесет пута више, а краљица Марија је од угарског краља Матије Корвина добила понуду од 3, или 4 замка са поседима у трајно власништво, али ова трансакција је пропала. Висока цена реликвије свакако представља гаранцију њене аутентичности.

У Париском рукопису транслација Светог Луке је описана са много детаља, стварних појединости, док се у Београдском зборнику стварни догађаји тумаче кроз призму чудесног, надреалног. Припреме за пренос моштију започете су 1452. године одласком српског посланства у Рогос. Посланство је било предвођено митрополитом призренским кир Михајлом, лештијанским игуманом Венедиктом Црепојевићем и деспотовим саветником, бојарем Стефаном. Међутим, није све ишло глатко, по плану: када су грађани Рогоса, иначе фанатични верници, сазнали за долазак Срба и циљ њихове посете, организовали су се како би спречили одношење њихове вољене светиње. Однели су кивот са моштима Св. Луке у кулу градског утврђења и платили турском команданту да их чува. Како су Срби платили обилније, турски заповедник им је помогао да ноћу, у потаји уђу у кулу, узму мошти и нестану из града, успешно измичући потери. Оваквих примере, крађа светих ствари, моштију и других реликвија у Средњем веку било је на претек, она су имала оправдање ако је мотивисана ,,племенитом намером“, а не стицањем материјалне користи. На Западу су овакав чин називали furta sacra, „света крађа“. Аутор Београдског рукописа оправдава поступак српске мисије и украшава га елементима чудесног, подвлачећи како је одлазак у Србију жеља самог светитеља. Одмах на почетку преноса, услед насталих околности, одступило се од планираног црквеног обреда и свечаног испраћаја из Рогоса. Овакав пример српске ,,свете крађе“ није нам одраније непознат, слично је поступило и посланство које је отпутовало у Трново да пренесе мошти Светог Саве у Србију.

Пут до Србије одвијао се даље без већих препрека. Од описа путовања из ,,Бранковићевог летописа“ дознајемо само за податак да је егзалтирана поворка, путујући преко Косова, застала у Грачаници да преноћи. Дочек моштију у српским покрајинама организован је као свечана церемоније највишег ранга у којој су учешће узели сви слојеви друштва. Према Париском рукопису први су у сусрет моштима пошли представници цркве, мошти су на Морави дочекали ,,патријарх српски и поморски Никодим са епископима, свештенством, поповима, ђаконима, свим црквеним клиром“. Извештај пута у Београдском зборнику се не слаже са претходним описом у мери да је знатно подробнији и веродостојнији. Тамо се говори да је, упркос деспотовој изричитој заповести упућеној властели и црквеном клиру, патријарх Никодим због болести одсуствовао са пријемној свечаности.

Средишња свечаност био је ритуални пријем моштију у Смедереву 12. јануара 1453. године. Даница Поповић у своме раду ,,Под окриљем светости“ (104–106) овај догађај описује:

,,Била је то величанствена светковина која је, према састављачу Београдског зборника, надишла античко ‘олимпијско позориште’ (множаје олимпијскаго позоришта). Опис свечаности, нарочито подробно изложен у том рукопису, показује да је она била замишљена и до детаља изведена по важећим правилима дочека светих моштију (…) Још док су мошти путовале према Смедереву, ношене у свечаној поворци и уз пригодно појање, подстакле су побожни осећај становништва: многи су прекидали послове или устајали од трпезе како би им изашли у сусрет, одали пошту или се прикључили пратњи. Реч је о традиционалном, ритуалном начину понашања, који налаже да приликом проласка реликвија нико не остане у свом дому. Понекад је чак, приликом важнијих транслација, била прописана  и раздаљина коју је народ требао да превали пратећи светитеља. Како то обичаји налажу, светитељу је у сретање ,,од пет попришта“ (поприште, или српска миља, износи 1320–1365 метара) изашао само владар праћен породицом и високом властелом, ходајући око сат и по. Аутор Париског рукописа именује понаособ Ђурђеву супружницу деспотицу Јерину и њихова ‘богомдарована чеда’ – синове Гргура, Стефана и Лазара, кћери Марију и Јелену. Када је поворка била на домак града, у сусрет јој је кренула велика маса народа, са горућим свећама у рукама. Били су присутни сви слојеви становништва – свештениви и иноци (калуђери), богати и убоги, жене и деца, обједињени у молитви светитељу да им подари спасење. По деспотовом наређењу, кивот с моштима преузели су свештеници који су усвечаној поворциносили позлаћене свећњаке, кандила, иконе и рипиде. Приповедач сведочи о томе да се око ковчега створила таква гужва да је даље кретање било онемогућено. Деспот је био принуђен да испред кивота постави чуваре који су крчили пут. Тек тада, и то једва, литија је успела да уђе у град.“

Када је литија ушла у град и унела мошти, почео је финални део церемоније доласка светитеља Луке у Србију. Одмах иза масивних капија града тискало се мноштво људи, жена свих узраста и деце, који су са скрушеним срцем и духом смерно и тронуто појали. У сплету многих гласова могла се разазнати молитва ,,Господе, помилуј нас и спаси молитвама својега апостола“. Мошти су пронете кроз гужву и најпре унете у ,,цркву палатну“ (дворску цркву), која се налазила у југозападном углу Великог града смедеревске тврђаве. Ту је одржана литургија и када је пало вече мошти су пренете у замак у Малом граду и положене у Велику салу државног савета. Уз присуство српских савладара, Ђурђа и сина Лазара, ту је одржано бденије до раног јутра, када су организоване литије. Присутни, међу њима деспот Ђурађ и његов савладар, син Лазар, на рукама су пронели кивот дуж градских бедема, користећи библијски образац, ношења ковчег завета око Јерихона. Све време литије чуо се галиматијас молитве, изговорене за спас српске државе и народа. Када је поворка у побожном поретку, носећи телесне остатке Св. Луке, обишла и освештала градске бедеме, куле и дворане, упутила се ка новосаграђеној Благовештенској цркви, задужбини деспота Ђурђа и Лазара. Ту, у саборној цркви Смедеревске митрополије, у складу са немањићком традицијом, десно од светих двери положен је кивот са моштима Светог Луке. У Београдском зборнику каже са да је деспот Ђурађ поклонио Светом Луки нови кивот, а његова кћи Мара Бранковић фелон од племените сиријске тканине.

Непосредно пре полагања кивота, с побожним страхопоштовањем присутни су приступили моштима и обавили пресвлачење моштију у нови фелон. Оба документа потврђују исту чудесну причу: када су монаси кренули са пресвлачењем моштију, из кивота су почеле да се шире разнолика благоухања, миомириси, час мира, лаванде или крина, час различитог цвећа или јабуке. За тили час пространа црква и порта били су испуњени миомирисом коме је било тешко одредити порекло. Била је то, према традицији, најцењенија врста реликвије, недвосмислена потврда хришћанског наука о будућем васкрсу тела изабраника Божјих који нису подложни трулежности. Малобројни скептици, који су присутвовали овом миракулу, нису били склони да поверују у божанствену природу овог ,,благоухања“, што сведочи о раној појави критичког односа према вери и верским чудесима код Срба. Ово је прва забележена појава скепсе и она сведочи о променама устаљених схватања и веровања међу Србима који потичу из урбаног амбијента касног средњег века.

Неупоредиво више било је верујућих у чудотворну моћ моштију Св. Луке, који су долазили на полоњење свецу и да од њега затраже помоћ. Мноштво извора сведоче о онима који су му приступали са неограниченом вером, којима су свете мошти пружили исцељење, или барем олакшање од телесних, нервних и душевних болести. Из описа дознајемо да је светитељева рука била изложена јавном погледу и додиру, док је Марин фелон покривао тело Светог Луке. Свакодневне посете из Србије, али и из Угарске и даљих крајева, мноштво људи који су искусили добротворну моћ Светог апостола Луке чинили су да се култ овог светитеља уздиже и јача. Под непосредним утицајем присуства моштију, Смедерево је постало место многих излечења и нова лековита бања. Снажан подстицај јачању култа Светог Луке био је храм који је Ђурађ подигао 1453–1455. године, покрај свог замка у Купинову.  Храм је посвећен светитељу Луки као захвалност што је деспота спасао од једне угарске чете током ратовања у Срему.

Смедеревско раздобље Св. Луке трајало је тек нешто дуже од шест година, али због егзистенцијалне важности његовог присуства и снажног колективног поимања као новог чудотворца, његов култ се развијао и уздизао. Народ је био уверен у спасоносна, чудоторна и лековита својства његових моштију, али и кивота у којем су мошти биле смештене. Њему су приписивана чудотворне моћи, био је за многе ,,рај красни“ који одише миомирисима од различитог цвећа. Сматрало се да је ,,часнији од злата и драгог камења“ и ,,источник реке чудеса“ који одгони бесове. Светог Луку су богослови по светости сврставали одмах уз Мојсија, али је Лука временом надмашио свој узор, сматрали су. Св. Лука је био ,,благоглагољиви боговидац“, Мојсије је са Богом општио кроз облаке, а Лука непосредно; Мојсије је превео Јевреје преко Црвеног мора, док је Лука многе народе избавио из мора безверја и превео у богопознање. Ово поређење ишло је дотле да су се у погледу реликвијске моћи Лукине мошти поредиле са двема каменим таблицама и ковчегом завета, које је Бог предао Мојсију на планини Синај.

Снага која је подржавала основну идеју култа Св. Луке исказана је у химнама, састављаним и појеним у његову част. Биле су то кротке молитве упућиване светитељу зарад спасења живих, њихових душа и душа њихових покојних ближњих. Поврх свега, и држава се старала да се овај култ узноси што више и да се шири сто јаче и даље. Деспот, Лазар, његов син и савладар, као и остали чланови породице, цркени високодостојници и читав клир, властела и сви представници световних власти веровали су и понашали се према Лукиним моштима као према покровитељу државе и заступнику деспотове власти. Како се опасност ближила и страх од страшног краја био све већи, тако је и вера у спасење, у спасоносно дејство божаских сила била све израженија у химнама и богословским појањима. Шестогодишњи боравак Светог Луке у Српској деспотовини био је богословски у функцији политичке идеје опстанка државе и народа.

Падом Смедерева под турску власт 20. јуна 1459. године и нестанка српске средњовековне државе показало се да ,,сила Бога не моли“, те да у одсудном часу, нажалост, свете мошти нису имале снагу која дејствује против овоземаљске силе. Тврди град, са утврђењима грађеним по угледу на Цариград, пао је без борбе а чланови деспотске породице Бранковић морали су да напусте Смедерево. Међу Бранковићима била је и ћерка деспота Лазара, већ помињана дванаестогодишња Марија, које се два и по месеца раније удала за босанског престолонаследника Стефана Томашевића, католика који је тиме преузео начелство над Деспотовином и постао формални владар Србије. Напуштајући Србију Бранковићи су уз султанову дозволу понели највеће светиње: удовица деспота Лазара, Јелена понела је десницу Јована Претече, светињу из жичке ризнице, а Марија мошти Св. Луке као свој мираз. Од тада свете мошти нису више биле опште добро државе која више није постојала, нити њене цркве и народа, већ су постале приватно власништво босанске принцезе и њеног супруга. Да ствар буде још гора, свете мошти ће убрзо постати роба, предмет трговине и цењкања између власнице и заинтересованих купаца.

Прво коначиште моштију посла изношења из Смедерева било је у цркви њему посвећеној, храму Светог Луке у средњовековном граду Купинову. Затим свете кости односе у тврђаву Теочак, близу Зворника, али их је пред турском опасношћу принц Стефан (краљ 1461–1463) пренео 1461. године у своју престоницу Јајце, и похранио у фрањевачку цркву Св. Марије. Непосредно пре него што су почетком лета 1463. године Турци опсели Јајце, краљевски пар је пребегао у утврђени град Кључ, што су искористили фрањевци и неовлашћено пренели Лукине мошти на подручје Дубровачке републике. Краљ Стефан је доживео издају, доведен пред султана и погубљен, док је краљица Марија, са шеснаест година остала удовица. После смрти мужа, краљица је ослобођена и због власништва над моштима долази у сукоб са фрањевцима, затим улази у купопродајне преговоре са дубровачко општином и сплитским кнезом Андријом Венеријом. Краљичин сукоб са фрањевцима око власништва над светим моштима је завршен компромисом и реликвија је крајем 1463. године пренета у Венецију. У Млецима су земни остаци Светог Луке дочекани уз велику свечаност и славље и најпре су положени у цркву Св. Николе на мору, а затим у храм Св. Бернандина у коме се и данас чува. Била је то пета по реду, и последња селидба моштију Светог Луке.

Свете честице, делови костију Светог Луке налазе се по храмовима Српске православне цркве и Московске патријаршије. У манастиру Косијерово, у Захумско-херцеговачкој епархији, чува се најзначајнија реликвија, стопало Светог апостола Луке. Не зна се када је како ова света честица  доспела у манастир, али се даје закључити да је тамо склоњена услед најезде Турака. Стопало се чува у лепо израђеном реликвијару (кивоту), који је рестаурисан пред празник Св. Луке 1998. године. Тада је утврђено да стопалу недостају палац и мали прст, па су надокнађени сребрним инплантатима. Остатак стопала је добро очуван, прекривено је осушеном кожом, испод које се оцртавају тетиве и крвни судови. Честица моштију Светог Луке налази се и у манастиру Рајиновац крај Београда. Малу честицу његових моштију, коју верници износе на целивање 31. октобра, на празник када се Свети Лука прославља,поседује и Подворје Московске патријаршије у Београду.

Цркве и манастири подигнути у част Светог Луке

Од првих година постојања српске државе подизане су многе цркве у част Светом Луки. Међу најстаријим и можда најлепђих сачуваних храмова посвећена светитељу подигнута је 1195. године и налази се у Старом граду у Котору. У Рисну, на Смоковцу, подигнута је у XII веку црква посвећена Светом Луки. У Вашингтону 1984. године, а у Београду 2002. године, подигнуте су цркве у част светог имена и дела Светог Луке. Већ је помињана црква посвећена светитељу коју је сазидао Деспот Ђурађ код Купиника у доњем Срему. Она је гробна црква сремских деспота Стефана и Јована Бранковића. Обнављана је два пута, крајем XVIII и XIX века. Манaстир у његову част налази се у селу Бошњани код Варварина. Овде су поменуте само неки храмови који носе његово име, док их је небројено много гдегод живе, или су живели православни Срби.

Leave a Reply

Your email address will not be published.