Мило Ломпар: Профил Драгише Васића
Све црте, све боје и сви потези који су одредили духовни портрет Драгише Васића као да су заувек изгубљени, јер су нестали толики неопходни подаци, бочна или директна сведочења, нема ни аутобиографских записа, па ми данас само можемо наслућивати који су спољашњи услови обликовали трагичну биографију изузетног српског приповедача, али су се, ипак, у релативно кратком временском раздобљу између два светска рата, његовим књигама и новинарским текстовима, у његовим јавним иступањима, испољила многа својства која омогућавају да препознамо контуре тог профила.
Његов живот пре балканских ратова остао је непознат, тек назначен у реченицама које су разбацане дуж појединих књига, док су догађаји из Другог светског рата обавијени великом несигурношћу, противречним исказима различитих и супростављених учесника, у мери да је заувек непознато када и како је окончан живот који је у много чему остао мистерија. Посебно је скривен пишчев унутрашњи духовни лик, па је његова уметничка проза једини, иако потпуно изокренути, траг оног духовног интезитета који је одредио целокупно постојање овог писца.
Иако је заувек нестало бројних духовних и егзистенцијалних подстицаја, попут живог зрачења личности која обузима уметника или неисказаних пријатељских, осећања што су лебдели пред очима вајара Сретена Стојановића, Васићевог сапутника на путу у совјетску Русију, и условили лик отиснут на бисти која и сад стоји у углу једног старинског стана у Ресавској улици, ипак су важни трагови једног старинског стана у Ресавској улици, ипак су важни трагови једног животног опредељења остали расути у бурним и мучним годинама између два светска рата. У њима се одвијало употпуњавање особина које су обликовале сложену и противречну личност Драгише Васића, јер је у њима долазило до спајања сасвим индивидуалних својстава човека, као што су емоционалност и правдољубивост, са спољашњим околностима живота, као што је хаотичност политичких прилика у новоствореној држави или дубока криза европске свести, продор учења о несвесном и сазнања о релацијама неодређености у савременој физици, па је то све то градило динамику времена у којем је Васић прелазио вијугав пут између политичке левице и политичког конзервативизма, између књижевне вокације и адвокатске професије, између доминације свести и снаге нагона, између друштвене маргине и друштвеног успона.
(Одломак из предговара: Драгиша Васић, Црвене магле, Политика – Народна књига, 2005)
