Владимир Набоков: О МАЛОГРАЂАНШТИНИ

Малограђанин је одрасла особа, чија интересовања су оно што спада у материјално и свакидашње, а чији менталитет настаје из складишта готових идеја и конвенционалних вредности његовог или њеног времена.

Рекао сам „одрасла особа“ зато што је дете или адолесцент који личи на малог малограђанина само папагај који опонаша већ доказане простаке, а лакше је бити папагај него бити бела врана.

Речи „простак“ и „малограђанин“ скоро су синоними: једино што одлика простака није толико малограђански конвенционализам, колико простота неких конвенционалних појмова.

Малограђанштина не значи само складиште устаљених представа: то је и читаво мноштво фраза, клишеа и баналности, изражених отрцаним речима.

Прави малограђанин и нема ништа друго до те ситничаве представе од којих је сав саздан.

Али треба признати и то да сви ми имамо своје клишее; сви ми свакога дана користимо речи не као речи, већ као знаке, као новчиће, као обрасце.

То не значи да смо сви ми малограђани, али значи да би сви ми требало да припазимо да се не уживимо у аутоматизам размене фраза.

Малограђанин је конформиста, подређује се групи, али је типичан и још по нечему: он је псеудоидеалиста, он је лажно сажаљив, лажно мудар.

Превара је најближи савезник свих правих малограђана.

Све оне велике речи, попут „лепоте“, „љубави“, „истине“, „природе“, и сличних, постају обичне маске и варке кад их се дочепа прави малограђанин…

Малограђанин, са својом нагонском потребом да припада, да се прикључи, бори се између две жеље: да ради оно што и сви други раде, да користи ово или оно зато што то користе и милиони других; али, жарко жели и да припада некој ексклузивној групи, удружењу, клубу, редовној клијентели неког хотела или луксузног прекоокеанског брода (са капетаном у белом и свом оно дивном храном), да ужива у сазнању да председник компаније или европски гроф седи ту, поред њега.

Малограђанин је често и сноб.

Одушевљава се богатством и положајем – „ Драга, стварно сам разговарао са војвоткињом! “