Стефан Радосављевић: Архитекта Ђурђе Бошковић и обнова српских светиња

Када се загледамо у куполе и фреске Пећке патријаршије, Раванице или Каленића, на ум нам прво пада славни српски средњи век, доба великих личности које  су дале темељ и облик српској култури и духовности. Док размишљамо о овим  величанственим храмовима и њиховим ктиторима, тешко да нам на ум могу пасти рат, погибија, немаштина….Две тешко спојиве слике. Ову другу, суморнију, добро је упознао јунак ове приче, када се 20их година прошлог века, као млади архитекта, придружио Министарству грађевина Краљевине СХС. Мало људи  зна да би многи велики српски манастири  данас изгледали потпуно другачије да није било Ђурђа Бошковића и других стручних и пожртвованих људи. Неке од наших светиња би, можда, одавно појео зуб времена.

Ђурђе Бoшковић родио се у Београду 1904. године. Гимназију је, услед ратних недаћа, започео у Француској а завршио у Београду 1922. На Архитектонском одсеку Техничког факултета дипломирао је 1928. Од 1930. године радио је као кустос  Народног музеја и паралелно са тим као асистент  на Техничком факултету, на коме ће као од 1950. радити као редовни професор. Између 1959. и 1962. обављаће функцију декана Архитектонског факултета. Поред ове важне функције, у току своје каријере био је и директор Археолошког института. Такође је био и члан или председник бројних научних и стручних организација и института из области архитектуре, археологије, историје уметности и заштите споменика. Држао је предавања на бројним иностраним факултетима и академијама, један је од оснивача ,,Научног друштва”. Његова библиографија обухвата неколико стотина библиографских јединица. Међу његове најзначајније књиге и студије спадају: ,,Манастир Дечани”, ,,Манастир Манасија”,  ,,Средњовековна уметност у Србији и Македонији”.

Почетак Бошковићеве делатности поклопио се са оснивањем нове државе и обновом Српске патријаршије 1920. године. Иако је обновљена патријаршија окупила све епархије које су се до тада налазиле на територијама различитих држава, послератно време је, у материјалном погледу, представљало изузетно тежак период за Српску цркву. Из Великог рата она је изашла са више од 1700 свештеника и монаха који су се на неки начин нашли на удару окупаторских војски, убијени, хапшени, интернирани или протерани из својих епархија. Стотине цркава и манастира је темељно опљачкано. Дечани, Пећка патријаршија, Студеница, Љубостиња, Раваница и десетине других храмова, које данас сматрамо за највреднију средњовековну културну баштину, били су на тај начин опљачкани да су непријатељски војници односили чак и прибор за јело, завесе, затим мотике, виле и друго оруђе. Укупна ратна штета Високих Дечана, на пример,  износила је преко 1.800.000 ондашњих динара, што довољно говори у каквом су се стању налазили српски манастири, али и целокупна СПЦ. У тој тешкој ситуацији, када је сваки четврти становник Краљевине Србије  био жртва рата, уз никада тачно установљен број ратних инвалида и ратне сирочади, са уништеним њивама и домовима, требало је кренути у обнову црквеног живота. Примарно је било оспособити храмове за вршење службе и образовати довољан број свештеника који би надокнадили изгубљено људство у Великом рату. Уз све то, многи средњовековни храмови захтевали су што скорију рестаурацију, за шта су била потребна не само велика материјална средства, већ и стручни људи.  Врло важну улогу у овом подухвату одиграће, поред патријарха Димитрија, Министарство вера Краљевине СХС.

Већ 1923. године при Министарству вера основана је ,,Комисија за одржавање и рестаурацију манастирских грађевина”. Корени рестаураторске делатности и заштите споменика  у Србији сежу у другу половину 19. века и везани су за делатност двојице великих научника, професора Велике школе Михајла Валтровића и Драгутина Милутиновића. Теренска истраживања, извештаји и снимци ове двојице стручњака ударили су темеље рестаураторске делатности у Краљевини Србији. У њихово време пада и оснивање Катедре за архитектуру на Техничком факултету. Овој двојици можемо придодати и професора Андру Стевановића који  од 1890. и сам вршио теренска истраживања. Почетком 20. века и друге важне институције укључује се у проучавање средњовековног наслеђа. Већ 1906. године Стевановић је успео да на Универзитету издејствује буџет за проучавање старина. Пар године кансије, 1912. године, Српска краљевска академија организовалал је екскурзију у тада још неослобођене јужне српске  крајеве  који су се и даље налазили под Турцима.

У тренутку када је основана поменута Комисија, главну улогу у даљим истраживањима преузела је нова генерација архитеката: Петар Поповић, Александар Дероко, Момир Коруновић и други. У периоду од 1925. до 1928. године ова Комисија успела је да истражи Жичу, Дечане, Пећку патријаршију, Сопоћане, Ђурђеве Ступове у Будимљу и Ђурђеве Ступове код Новог Пазара. Делатност ове комисије престала је са радом крајем 20их године али је већ 1930. године при Синоду СПЦ основана нова ,,Комисија” са потпуно истим циљевима. У ту Комисију Светог Синода улази и Ђурђе Бошковић. Иако и раније укључен у рестаураторску делатност, од овог тренутка па све до краја 30их година  Бошковић  игра главну улогу у покушају институција Краљевине Југославије да заштити оно највредније од наше средњовековне културе. Својим радовима на Пећкој патријаршији, Каленићу и Бањској Ђурђе Бошковић установио је начела у заштити споменика којим ће се користити све будуће генерације. Нарочито је плодоносно било његово научно путовање из 1931. године када је обишао област између Скадарског језера и мора,  где доста пажње посветио цркви Богородице Ртачке. Поред ове светиње, исте године на његовом путу нашле су се следеће цркве и манастири:  неколико црквица у Старом Бару, Свети Ђорђе на Свачу,  Свети Никола код Ораховца, Бањска,  рушевине на Старом тргу у Трепчи, Старо Нагоричано, острвца на Охридском језеру и бројне друге мање познате локације. Следеће 1932. године Ђурђе обилази Лесново, Злетово и Штип. Његво рад на заштити и обнови Пећке патријаршије 1931. и 1932. године толико је важан, да слободно можемо рећи да је ова светиња сачувана захваљујући Бошковићу и његовим напорима. Обнова и рестаурација Патријаршије у Пећи вршена је у два наврата, од 18. јуна до 6. децембра 1931. године и од 2 јула до 18. децембра 1932. године. Своја запажања изнео је у часопису Старинар:

,,Рад се углавном кретао у три правца: требало је прво обезбедити све оне делове грађевине, који су током времена почели конструктивно да попуштају, или да се распадају; требало је затим пронаћи, изнети на видело и осигурати све трагове, који показују како је овај споменик некада изгледао као и кроз какве је све до сада фазе прошао”.

Обновљени су потпорни зидови и уређено одводњавање, што је спречило даље урушавање носећих зидова и стубова и ширење врло опасних пукотина. Битан посао  представљало је поново покривање кровова купола чиме је спречено даље пропадање фресака. Посебно важно било је и откривање старог живописа у средњој цркви, његово чишћење и осигуравање. Рад на Патријашији био је само део Бошковићевог међуратног ангажовања. Врло важан део његове каријере била је сарадња са француском византологом Габријелом Мијеом. Овај француски  естетичар и историчар уметности представља једно од највећих имена византологије. Студирао је у Ници и Паризу, а након дипломирања је неколико година радио у Француској школи у Атини, где и упознао са византијском уметношћу. О 1906. ради као професор на École Pratique des Hautes Études, једну од најпрестижнијих европскух катедри када су у питању историја и теологија. Почетком 20. века, 1905. и 1906. године истраживао је у Србији, Црној Гори и Македонији. Његов други боравак у Србији, односно Краљевини Југославији, 20ак година касније довешће до великог научно-истраживачког подухвата који ће спровести заједно са Ђурђем Бошковићем. Ово велико путовање обухватало је неколико десетина локација са остацима српске и византијске уметности средњег века. Ова два научника често би путовала  коњским запрегама, на које би били натоварени фотоапарати, књиге, бележнице, блокови са скицама и остали материјал. На путовању су их пратиле и њихове супруге, а посебно важну улогу играла је, као илустратор, Софи Мије, Габријелова супруга и сарадница. Раваница, Каленић, Руденица, манастири на Охриду, неки су од споменика културе који били предмет проучавања двојице стручњака. И за њих су остале стотине фотографија, бележака и цртежа, са детаљним описом стања и упутствима за конзервацију и заштиту. Бошковић и Мије постали су и велики пријатељи, тако да су до краја Мијеовог живота одржавали живу преписку.

 Векове турске окупације пратили су ратови и бројни друштвени проблеми који су тешко погађали српско и југословенско друштво крајем 19. и почетком 20. века. Чување и обнављање културне баштине пало је у запећак, па су често највреднија достигнућа српске и византијске уметности била потпуно девастирана. Само је неколицина образованих и родољубивих људи схватала њихов значај. Најистакнутији у том елитном друштву био је управо Ђурђе Бошковић, његов рад сачувао је оно највредније од материјалне културе српског средњег века. На крају, уз достигнућа Бошковића и његових сарадника вреди додати и цитат поменутог професора Андре Стевановића:

„не штити и карактерише један народ само његов језик, него и његова култура, односно његове разнолике културне тековине и творевине, јер народ који и на овом пољу нема тековина, или их има али не сачува, изгубиће се, претопиће се у други суседни народ чија култура њиме доминира.“

Фото насловна: Ђурђеви Ступови

Аутор: Стефан Радосављевић, сарадник Патмоса