Дејан Лукић: ТРЕБА ЛИ ДЕЦУ ПУСТИТИ!?

А који саблазни једног од ових малих, боље му је да обеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску. (Мт. 18, 6)

Сведоци смо дешавања која заокупљају наш јавни простор ових дана, излазе на видело и припремају завршну фазу својих безочних замисли, спроводећи у делу оно за шта смо пре неколико година мислили да је најблаже речено немогуће, а појединци међу нама су нам указивали на оно што нам се спрема. Неки су се чак изругивали, правдајући се тиме да је време да се ослободимо окова прошлости, да је бити традиционалан старомодно, конзервативан затуцано, и да једино „нова нормалност“ има перспективу, без обзира шта то значило. Слобода је била и остала главни аргумент, слобода без одговорности, слобода која не познаје границе, јер људске слободе су неприкосновене, и то мора да се поштује безусловно, до те мере да и атак на самог себе мора да се прихвати, разуме и схвати, подржи и унапреди до потпуног самоуништења ако је потребно. 

Без намере да узурпирам било коме право на личну приватност, задирем у туђа осећања и нарушавам било чију слободу (како је год тумачили), дужан сам као родитељ и наставник да подигнем свој глас, пре свега због деце, јер небрига о деци како нам каже Златоусти: „иде до самог врха зла, и ако би сви наши поступци били исправни, када не бринемо о спасењу деце, платићемо крајњу казну“. Такође, треба имати на уму речи Божије упућене Самуилу које се односе на оне које су друге поучавали и рађе им говорили него својим сродницима по телу које гласе: „знао је да злослове на Бога синови његови, и није их опомињао“ (1Сам 3, 13). Важно је сећати се савета апостола Павла који каже: „Ви очеви, одгајајте децу у васпитавању и науци Господњој“ (Еф 6, 4). Надам се да је претходно наведено довољно да нама који следујемо науци Христовој отвори очи и укаже на степен забринутости, те да је крајње време да као хришћани поступимо одговорно, и будемо пример онима који су нам поверени на старање.

Не заваравајмо себе да било каква „шетња“, која за циљ има промовисање људских слобода може и треба да буде коначни циљ, јер као што смо видели, а треба имати у виду да хришћани никога не мрзе, али да су превасходно позвани да на делу покажу љубав према ближњима, овде није по среди никаква борба за нечија права, него директан удар на наш образовни систем, и латентни уплив у све његове поре уметањем којекаквих содомских идеологија и промовисањем истих међу нашим ученицима, стављајући им као обавезу да о томе уче, дискутују и истражују, баш у оном периоду живота када је људско биће најосетљивије и када је са њим најлакше манипулисати. Ако узмемо у обзир да су размере дечијих права достигле максимум у данашњем образовном систему, поставља се питање каква је наша улога у васпитавању данашње омладине и треба ли децу пустити да самостално доносе одлуке о своме животу, иако смо за најбаналнију ствар позвани као њихови старатељи да дамо сагласност, али у овом случају не, јер, ипак су они ти који треба да одлуче којем ће „роду“ да се приклоне, јер је то само њихово право и то им нико не би требао да ускраћује.  Питамо се онда чему служе речи: „спремите се, долазимо вам по децу“?

Борба није завршена, верујем да је заправо тек почела. Наша је дужност да не будемо посматрачи, него искрени учесници, сведоци и чувари истине, припремајући и исправљајући нашу децу, чинећи то Творцу нашем на славу, нама на радост, а Цркви и отаџбини нашој на корист.

Амин!

Дејан Лукић, мастер теолог