Матија Бећковић: Поезија је матерњи језик човечанства

Поезија је давно названа краљицом уметности и песници су веровали да поезија мења свет.

Бранко Миљковић је дубоко веровао у моћ поезије, а она ту своју моћ стално и изнова доказује.

Поезија је променила своје просторе, трансформисала се, проширила своје хоризонте и границе, песма је постала нешто, што никада није била.

Људи су се путем песме повезали, знате, оно о чему смо причали и малопре, то је утицај нових технологија на поезију, јер сада имамо и скајп и вајбер, то је оно неупоредиво са претходним вековима, и то је добар утицај.

Мада, има све то и своје мане, јер видимо да су са појавом ових глобалних мрежа људи су се докопали моћи, сами узели реч, сами себи допустили да говоре не само о поезији, већ и о ономе о чему не знају, и постало је небитно о чему говоре, само док говоре. 

Ипак, поезија је већа од свих нас, и све ће нас надгласати и надживети.

И када свет овакав какав познајемо постане другачији, песма ће остати и опстати. 

Песник је син језика на коме говори, и зато се поезија може писати само на матерњем језику, јер песник мора да прати развој језика, да иде у корак са временом и да на тај начин постане све млађи, покушавајући да се поново родите.

Зато се каже да је поезија матерњи језик човечанства, и отуда толико језика, отуда толико народа, отуда толико песама.

Никаква технологија не може да испрати и надокнади богатство језика, који је жива материја, и који се развија у песнику и са песником. 

Извод из интервјуа порталу Чудо