Жарко Видовић: Светосавска заједница као заветна заједница

У светосавском схватању заједнице људска заједница је могућа само као духовна: само у њој је изражена и поштована тежња да сама личност буде схваћена као суштина човека.

Али та духовна заједница је надсветовна (трансцендентална, говорећи уобичајеним данашњим терминима).

О њој Свети Сава говори на два сабора српске господе (световне и духовне), у Жичи и у Студеници.

Та заједница ће касније бити позната као Небеско Царство Косовског Завета, заветна заједница: независна о световној судбини народа и његове државе, јер њени темељи су у поезији, мистерији и Литургији, а не у државним законима и установама.

Па и сами владари још постојеће и снажне српске државе у ту заједницу ступају и поштовање према њој указују тек одласком у манастир и грађењем цркава и манастира, дакле и одрицањем од престола и власти.

Српски манастири нису „гробна архитектура“, „владарски маузолеји“ и слично, него места где се слави Бог живих и духовна заједница живих људи!