Из ризнице мисли Божидара Кнежевића

Велике ствари и догађаји иду ситним корацимa; Велики духови иду крупним корацима. И стижући обично пре него што треба, у невреме, они, неразумевани од већине људи, бивају или исмејани или мучени. Отуд велике ствари и догађаји, долазећи доцније, обично затичу ситне људе и c њима врше посла.

Велике душе, племените људе, не треба тражити с буктињом y руци; они се у животу не виде од лажне светлости, лажних величина људских. Тек из гроба сијају они својом сопственом, тихом и чистом светлошћу, кад изумру лажне светлости, кад настане општи мрак.

Главни посао сваког духа међу људима јесте да тражи мудрости и разума, да тражи духа у стварима и временима. Што је виши, племенитији дух, све му је више потребан Бог, и све га више тражи у стварима и временима.

Само велике несреће и велики болови, које осећају велике душе, могу да пробуде оног другог, вишег човека у човеку. Отуд се само велике душе цепају; ситна душа нижег човека увек остаје поравњена, округла целина. Отуд само велика душа, поцепана на двоје, може разговарати сама са собом.

Један савршен, виши човек, који у себи спаја потпуну интелигенцију и карактерност никад није прост, једноставан, него је у њему потпуно пробуђен човек који у сваком тренутку бди над животињом у себи и чува се од ње. Код огромне већине нижих људи човек је само у клици, само дрема, док је животиња у њима потпуно будна: само код мањине виших људи човек је потпуно будан.

Божидар Кнежевић, Мисли

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *