АУСТРОУГАРСКО БЕКСТВО СА ЦЕРА

Среда, 19 август. Армија је потучена и налази се у безглавом, дивљем, хаотичном бекству. Ноћ смо провели на хрпи ствари санитетске установе, изложени пљуску без икаквог заклона, цвокоћући, али нас је држала само једна нада: да ће на крају ипак једном сванути. Али када је на хоризонту зарудела зора, прво што смо видели биле су гомиле војника наше 14. компаније и нашег 4. митраљеског одељења које су сумануто трчале још од Тодоровог рта. Губици су им велики – тридесетак официра, што мртво што рањено, стотине војника смртно или тешко погођено, два изгубљена митраљеза, многи су, као и ми, остали без оружја и опреме.

Око пет часова ујутру комора је добила наређење да се друмом повуче назад. Са стрмог обронка Рајиног гроба, где се судећи по ођецима управо водила борба, стуштили су се војници. Срби су опколили наше лево крило, и да је на левом крилу, на Тодоровом рту, такође било све изгубљено, то смо још од ноћас веома добро знали. И са Велике главе су се трупе у гомилама сјуриле надоле, прво официрска послуга са пртљагом својих господара, потом све остало – топови, штабни официри, компаније.

Почело је опште бежање, које је и нас повукло. Једна потучена армија – не, једна разуздана руља јурила је у безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, тобџије су мамузале и шибале своје, официри и војници гурали су се и провлачили између колона кола или су бауљали по јендецима поред пута, групе у којима су били заступљени сви родови, они са црвеним зарукављем и оковратницима на блузама, са тамнозеленим и папагајски зеленим, и са светлосивим, домобрани, војска, тобџије, војници санитета, инжењерија.

Са свих узвишења и кроз живице топови су се безобзирно сручили на друм закрчен запрежним колима и гурали се усред колоне возила, не хајући за псовке возара и подофицира, наредбе официра, који су се наравно увек бринули само о свом сопственом оруђу и колима.

Газило се преко људи, укрштали су се точкови кухиња и лафета, кола и топова, коњи су се пропињали и међусобно уједали, готово подивљали од шибања и драња возара; често се није могло ни напред ни назад.

Осим ових застоја које је проузроковала наша сопствена обезглављеност, било је и других за које су се Срби побринули. Они су артиљеријским зрнима засипали цео друм којим је бежала наша армија избеглица. У току дана испаљено је на нас око две хиљаде шрапнела који су се готово сви распрсли тачно изнад друма или само који корак даље.

Понекад су гранате треснуле само у кола са товаром и поразбијале бурад, сандуке, кофере и преграде, некад су уз звекет удариле у казане пољских кухиња или у топовске цеви и кола са муницијом, а понекад су пак биле погођене групе војника који су уз крике, стењање, дозивање у помоћ или помирени са судбином остали да леже у локвама сопствене крви. Они који су придолазили, саплитали су се преко њих.

Бежали смо преко брисаног простора и није било никаквог заклона од шрапнела. Нисмо могли учинити ништа друго до – погнуто бежати даље – стрепећи од нове експлозије изнад наших глава. Када би се лет шрапнела завршио у жутом облачићу на више од тридесет корака од нас, када би се зујање претворило у тресак, ми бисмо се опет са олакшањем и одахнувши дигли и наставили с трчањем.

Аустроугарски војник, писац и новинар Егон Ервин Киш о повлачењу аустроугарске војске са Цера у августу 1914.