Морис Метерлинк: Интелигенција цвећа
Тај биљни свет који нам се чини тако кротак, тако резигниран, где све изгледа као прихватање, ћутња, покорност, замишљеност, управо је онај у коме је побуна против судбине најчешћа и најупорнија.
Главни орган, орган хранилац биљке, њен корен, нераскидиво је везује за тло.
Ако је међу великим законима који нас погађају тешко открити онај који најтеже притиска плећа, за биљку ту нема сумње: то је закон који је осуђује на непокретност од рођења до смрти.
Она такође зна боље од нас, који расипамо своје снаге, чему најпре да се одупре.
И енергија њене фикс идеје која се пење кроз мрак корена како би се развила у сјају свог цвета, призор је неупоредив.
Она цела стреми ка једном циљу: избећи висином коб дубине: изиграти тежину и суморност правила, ослободити се, пробити скученост домашаја, пронаћи или дозвати крила, побећи што је могуће даље, победити простор у који је судбина затвара, примакнути се другом царству, пробити се у покретан и жив свет.
Да она дотле доспе, зар није исто тако необично, као кад би нама успело да живимо изван времена које нам је судбина доделила, или да продремо у универзум ослобођен најтежих закона материје?
Видећемо да цвет пружа човеку чудесан пример непокорности, храбрости, постојаности и генијалности.
Ако бисмо покушали да отклонимо разне невоље које нас притискају, на пример бол, старост и смрт, само половином енергије што ју је употребио какав мали цвет из наше баште, смели бисмо да поверујемо да би наш живот био сасвим другачији него што јесте.
