Жарко Видовић: Литургијско искуство и „отуђење“

После Христа, после установљења Евхаристије (евхаристијске Литургије), није више могуће изван Литургије никакво аутентично тумачење односа човека и Бога.

(То литургијско искуство је духовно: његова суштина је у осећању!) Тако има да се тумачи и Грех (пад, „отуђење“ човека).

Колико је бесмислено говорити о „отуђењу“ из некакве другачије перспективе – из историјске перспективе (као у Маркса, или Хегела, или у нелитургичком библизму!) – то се већ показало: од чега је то човек отуђен?

Кад је то и где већ била човекова суштина испуњена, па да је човек ње, каснијим историјским збивањем, био лишен?

Очигледно је да је Марксова мисао о „отуђењу“ или бесмислена, ако је заснована на схватању човека као историје, или је наговештај нечем о чему Маркс не жели да говори: наговештај духовног збивања које није нити може бити историјско.