Владимир Коларић: КА ИСТИНИТОЈ РЕАЛНОСТИ – РОМАН „ХИМНА МИРА“ АХМЕДА АБДУЛМАГИДА

Познати хришћански духовник је рекао како никад не треба заборавити благодат, односно да онда када нам је најтеже треба да се сетимо искуства благодати, тренутка испуњености, мира и повезаности са Богом за коју знамо да је био реалност, можда једина истинска реалност наших живота. Реалност свакако истинитија од тренутака учмалости и патње, инертности и пасивности, уроњености у „свет овај“, који нас чини удаљеним и отуђеним од себе, од других и од извора нашег постојања.

Инертност и отупелост умеју да буду привлачни, лишавају нас одговорности, пребацују кривицу за наше стање на свет и на друге, на непроменљиве околности, на судбину. У тим тренуцима не плашимо се ни смрти ни било какве несреће и зла, јер нам је све свеједно. Некада толико да не желимо да се упали светло у нашим душама, да поново осетимо истинску жељу за животом, полет за чињењем и испуњењем, јер се плашимо да на тај начин остајемо неспремни пред неминовно долазећим недаћама. А прави живот, знамо то негде, макар дубоко у себи и на махове, подразумева да нам ништа није свеједно, да нас се све тиче и да смо за све одговорни, али да нас то не баца у пометеност и очајање, него нас подстиче за борбу за преображавање датих околности, њихово преусмеравање, верујући да то утиче и на преображавање и преусмеравање целог света и постојања. Истинска вера подразумева управо да је одрицање од овакве тежње заправо једна врста егзистенцијалног дезертерства, који људи не би смели, бар не дуготрајно и без борбе, себи да дозволе.

Роман „Химна мира“ (Агора, 2020, превод Ема Павловић Деренчин), египатског писца Ахмеда Абдулмагида (1980), говори управо о овоме, у запитаности да ли стање испуњености и мира, духовне повезаности, може да се продужи на цео наш живот у овом свету. То код Абдулмагида није стање некакве суперменске ексклузивности, која од протагонисте чини чудотворца, лидера, учитеља, већ испуњености која пре свега рађа љубав, жељу са миром и помирењем, која је заправо мир сам. Овај изузатан роман потврђује снагу савремене арапске књижевности, као и египатску књижевност као једну од најзначајнијих у свету. Абдулмагид припада оној њеној најбољој традицији, која је слободно овладала (западњачком) формом романа и интегрише утицаје класичне и савремене светске књижевности, али задржава сопствени културни и пре свега духовни темељ, интересовање и усмереност ка најдубљим питањима смисла на основу сопствене духовне традиције, али уз комуникативну и поетску снагу и умеће које је чини свима релевантном и доступном.

Адбулмагид прича раслојену причу у причи, са двојничком (и „тројничком“!) поставком ликова, која нас стално држи у недоумици у томе шта је заправо истинска реалност дела и у том смислу се надовезује на западне писце, од Борхеса, магичног реализма, позног модернизма и постмодернизма, али се враћа и наслеђу „1001 ноћи“, која је изузетно утицала и на западне писце набројаних поетских тенденција. Али срж Абдулмагидовог романа – иако је главни јунак (или јунаци) писац, а прича и питаење битан медијум опптењња и самоспознаје у свету романа – није у већ заморној и истрошеној „причу о причању“ или поигравању књижевним и културним референцама или нашом перцепцијом стварности и њених могућих модификација, већ у дочаравању унутрашњег искуства духовног трагања, личног преображаја и искупљења, па су њени главни поетски ослонци много мање постмодернисти колико Иго и Достојевски, пре свага они из „Јадника“ и „Идиота“ или „Карамазових“.

Како је приметила Кристина Кецман у кратком поговору српском издању, Ахмед Абдулмагид, попут Гогоља, тежи да пише књижевност која ће људе учинити бољим, навести их да чине добро. Додајемо, не улепшавањем стварности, заобилажењем тешких тема и зла у свету и у нама, напротив, већ тражењем и налажењем начина да литерарним средствима, и то врло прецизно, аутентично и уверљиво, дочара динамику нашег унутрашњег света и духовног искуства, које укључује и искуство зла, отежалости, онемогућености, учмалости, свега онога што нас снажно везује за овај свет и за своју сопствену палост. Читањем „Химне мира“ као да нам се отвара огледало ка нашем унутрашњем свету, виђењу његове хаотичности, мемљивости, усахлости, али и трагова светла које нас позивају да их разгоримо, не кривећи никог другог до саме себе за сопствену запуштеност и могући пад.

Абдулмагидов роман је мирно, играђено и зрело писан, ненаметљиво представља изутетно сложен и динамичан модел стварности у свој њеној ширини и дубини, и сведок је изграђене књижевне културе и снаге египатског књижевног наслеђа, са дометима сасвим блиским његовим врхунцима у Махфузу, Хусеину и Идрису, а духовном снагом, дубином и рафинираношћу са романом какав је „Светла тачка“ Бахе Тахира. Са овим аутором, египатска књижевност сведочи о могућности литературе да се и даље бави питањима смисла, истинским живим људима свог времена, са дубоким виђењем човека и снажним присуством и сведочењем духовне реалности.

Уводни и завршни цитат овог романа, који аутор приписује Румију, призива све и сваког да приступе и говоре о Богу, живе Бога, не одбацујући и не осуђујући никог, у чину који уметност повезује са литургијским и васкрсним призивом, који никог не одбацује, а свет преображавајући, обнављајући и искупљујући у чину истинског заједништва, загрљају и најнезнатнијег и најудаљенијег, у „мира мира Његовог“.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *