Владимир Коларић: ДАЉИНЕ ЖИВЕ И СВЕТЛОСНЕ – СЛИКАРСТВО ИЛИЈЕ МАЏАРОВА

Илија Маџаров слика портрете и пејзаже, најчешће обичне, свакодневне призоре, али без попартистичке схематизације, реалистичког детаљизма или академске довршености форме, која би тежила да визуелно, значењски и формално исцрпе могућности представљеног призора. Његови радови нису домаћи задаци и демонстрације вештине, знања или одређених било идејних било стилских тенденција, нису ни импровизације, већ призори ухваћени у времену, покрету, јединствености, али са слутњом нечега што их у дубљем смислу чини трајним.

Његове личности су баш то – личности, сваки портрет приказује неког јединственог, непоновљивог, ког не можете помешати ни са ким другим, а сваки градски призор или пејзаж из природе, јединствен је баш због ухваћене временитости, покрета, пролазности која га чини живим, толико да готово физички осећамо његово присуство, лахор који ка нама струји кроз замишљену опну слике. Готово физички га доживљавамо и осећамо, али не његову тежину, отежалост, и не као сабласт или привид, него као дах живота, благородност која све што постоји заправо чини живим.

У првом плану су увек људи или у ликовном смислу структурно носећи предмети, док је позадина често сведена на назнаку, готово апстракцију. Боје су мекане, сведене, не бежи се од сенке, али она као да је само још један вид светлости која као да све прожима, али не на начин светлости као пламена, сродно Ван Гогу, него светлости као даха који све на невидљив начин прожима и повезује, обједињујући представу, а кроз њу, метонимијским начином, читав свет у једно. То није светлост која гута свет, која нас заслепљује, него која га отвара ка даљинама, отвара ка нечему што је исход онога што је очима видљиво. Кад гледамо слике Илије Маџарова видимо те даљине, ту отвореност, али оне нас не плаше, оне су живе и светлосне, топле, пошто даљине Илије Маџарова нису празнина него су дух.

Овај уметник се у својим сликама рве са светом, запитан је о његовом смислу, али рве молитвено, попут Јакова, а не нихилистики или самодопадно. Он погледом осветљава свет како би њему и нама свет одговорио својом светлошћу, која је траг стварања и назнака будућег, његове сврхе, која нас води у даљине у којима налазимо сами себе, приближавамо се сами себи, сами са собом се миримо и коначно се миримо са светом. Свесно или не, и хвала Богу нимало програмски, сликарство Илије Маџарова је есхатолошка, усудићу се рећи евхаристијска уметност једне истинске слободе, за коју треба много храбрости и самосвести у данашњем времену, и да би се стварала и да би се као таква препознала. У том смислу, Илија Маџаров, ствара посматраче својих слика, стварајући једну нову културу, односно истинску културу која је увек нова, јер је увек пребражава један исти дух, онај што је с нама од постанка и од исхода, подједнако, који је од краја и који је од почетка.

др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *