Још нешто о Дејану Медаковићу

Историчар уметности, књижевник и академик Дејан Медаковић рођен је у Загребу 1922, а умро је 2008. у Београду. Тим поводом Српска академија науке и уметности организовала је сећање на свог председника, 1. јула 2022. године у свечаној сали САНУ, где се окупио велики број пријатеља поштовалаца његовог лика и дела.

О њему су говорили председник САНУ проф. др Влада Костић, изасланик патријарха Порфирија проф. Владимир Вукашиновић, академик Василије Крестић и проф. др Бошко Сувајџић. Том приликом приказан је филм о академику Дејану Медаковићу у режији моје маленкости.

На годишњицу његовог рођења, 7. јула симболично се вратио у Сремске Карловце у којима је својевремено завршио гимназију. Његова љубав према овом граду била је велика.

Медаковићу у част, у библиотеци „Бранко Радичевић” свечано је отворена спомен-соба која садржи више од 1.600 књига. Све те књиге библиотеци је поклонио његов син Павле Медаковић.

У Карловачкој гимназији одржана је свечаност уз присуство великог броја званица из Београда, Новог Сада и других градова. У свечаној беседи под насловом „Ренесансни човек барокног духа”, директор Сремскокарловачког архива САНУ др Жарко Димић, говорио је да академик Медаковић припада једној од најугледнијих српских породица, која је у континуитету од неколико векова оставила дубок траг у српској култури, политици, науци и уметности.

Најистакнутији изданци Медаковића су Данило, Богдан и Дејан, који је у свом погледу јединствена и фасцинантна личност какву би пожелео сваки народ.

Зоран Колунџија, директор ИК „Прометеј”, која је од 1997. до данас објавила или реиздала 38 Медаковићевих наслова, подсетио је да је у Сремским Карловцима 11. августа 2008. године уз сагласност породице и са благословом владике Василија, установљена књижевна награда „Дејан Медаковић”, коју ова кућа додељује ауторима за неговање културе сећања.

Често је академик Медаковић истицао да се српски народ мора сабрати и разабрати. Својим импозантним стваралаштвом показао је да је најважније бити одан своме народу, његовој култури те афирмацији и повезивању те културе са светом. За свој опус добио је висока признања у својој држави, али и у Аустрији, Немачкој и Мађарској.

О Медаковићевом животу и раду, који је оставио дубок траг и као председник САНУ 1998–2003, и о томе да је у Вуковој задужбини председавао 17 година, 1991–2008, говорио је проф. др Бошко Сувајџић, актуелни председник Вукове задужбине, Александар Стојкечић градоначелник Сремских Карловаца.

У оквиру манифестације приказан је и кратки филм о Медаковићу, који је поздрављен громким аплаузом.

У Сремским Карловцима Медаковић је добио бисту и улицу. Испред гимназије стајаће биста једног од њених најславнијих ђака. Аутор бисте је чувени македонски вајар Томе Серафимовски.

Дејан Медаковић је био образован и као дечко са оцем био је у Бечу, говорио је неколико језика, имао је велику библиотеку и свестрано образовање. Имао је европске манире, ширину духа. Био је жива енциклопедија, одскакао је од многих савременика, због тога су га држали на дистанци.

Са академиком Медаковићем су ме упознали и зближили са њим др Снежана и академик Владимир Кањух. Предложим му да снимим филм о њему. Предлог прихвати. Снимао сам га у Сремским Карловцима где је ишао у гимназију, у академији и код њега у стану.

У Карловцима сам га снимао у гимназији коју је похађао, у учионици у којој је некад седео, препуној данашњих ђака. Затим сам снимао у стану у коме је као ђак живео. Сцена је била потресна, кад је ушао у њега. Сузе су му лиле као киша.

Увече идемо у манастир Крушедол да снимимо игумана Дамаскина, Дејановог пријатеља. У манастир улазим и затичем монахињу и кажем јој да је дошао академик Медаковић код Дамаскина. – Он је легао да спава. Молим вас реците му да је дошао академик Медаковић. Враћа се и каже ми: „Уђите, сад ће он да устане.”

У манастир улази екипа и Дејан. Мати нас послужи манастирском ракијом. Долази Дамаскин и пита Дејана: – Јеси ли још главни у академији. – Нисам! – Зашто? –Издали су ме. На то му Дамаскин одговара: – И Исуса су издали! – Исуса је издао један човек, а мене је издало пола академије.

Академика Медаковића као студент први пут видео сам у Кнез Михаиловој у друштву Иве Андрића. Био је то доживљај и за присутне грађане. И то да два великана шетају заједно. Још веће изненађење је било кад ме је академик Медаковић позвао у свој стан да будем његов гост. Том приликом ме је упознао са супругом Вером, професорком клавира и пијанисткињом, као и са сином Павлом, диригентом Војног оркестра „Станислав Бинички”.

Ушао сам у породицу која је била надарена посебним уметничким и музичким вредностима.

Академика Медаковића сам доживљавао као једног од највећих српских великана. У стану, сасвим друга прича, једноставан, пријатан и врло интересантан, а уз то духовит, имитатор, воли шалу, причу, вицеве, како је сањао чудан сан.

– Пита га Свети Петар шта више воли да му узме, ноге или памет. А он без размишљања каже – ноге.

Тадашњи председник Србије Иван Стамболић дао је налог академији да као научна установа направи елаборате како би се земља извукла из кризе, што је подржала и црква. Ми смо то схватили озбиљно и свако је хтео да на свој начин да своје виђење.

У једном разговору са Дејаном, објаснио ми је да је било више учесника, Крестић, Каназир, он и други.

– Ја то не знам како су ти материјали доспели у јавност. И он сматра да је неко од присутних новинара на неки начин дошао до тих писанија. Када је то јавност сазнала дошло је до полемике, ко је ту све писао, ко је то могао објавити.

Занимљива је једна мало позната анегдота из 1986. године поводом афере „Маморандум”. Данима када је тај незавршени текст нелегално завршио у једним дневним новинама у којима је објављен, кренула је лавина напада на САНУ. У тим нападима су се утркивали и доказивали своју партијску лојалност многи верни партијски кадрови, комитети. Свечана прослава стогодишњице оснивања САНУ доведена је озбиљно у питање, а њена дискредитација преко средстава јавног информисања била је свакодневна. Као „непослушној” буџетској установи под претњом да ће се стогодишњица прославе отказати ако се не ограде од текста „Меморандума”, држава је превентивно ускратила и неопходна месечна буџетска средства.

У таквој узаврелој атмосфери, тражећи најбољи могући излаз, Дејана је једног дана у ходнику академије зауставила чистачица са речима: „Не пристајте на уцену, ми смо сви уз вас.” Било је то дирљиво признање руководећем тиму САНУ да је без икаквих аргумената оптужена за „разбијање” Југославије. На предлог Дејана, тадашњег генералног секретара САНУ, сазвана је ванредна скупштина на којој је тачка дневног реда било гласање о појединачном поверењу челницима САНУ и целокупном Председништву. Пре самог гласања, које је иначе као и свако у академији било тајно, присутнима се обратио друг Вукоје Булатовић, потпредседник Председништва СР Србије, с отвореном претњом да уколико гласање покаже јединство у одбрани спорног документа, да се прослава стогодишњице одлаже. И тако су тајним гласањем и максималним бројем гласова академици подржали своје руководство, а као последица такве одлуке било је отказивање стогодишњице прославе.
Аутор је редитељ
 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Милан Шарац/Политика