Радивој Радић: ЦАР И ПАТРИЈАРХ

Ако је цар био у могућности да снажно, па и пресудно утиче на избор патријарха, ни патријарх није баш имао последњу реч приликом царевог крунисања.

Приликом устоличења неопходан услов био је да цар буде правоверан.

Постепено се чак уводио и обичај да цар пред крунисање даје писмено обећање како ће бити одан православној вери и да ни у чему неће мењати црквене прописе.

Као екстреман (али стога не мање узоран) пример моћног и преамбициозног патријарха може послужити Михаило Керуларије (1043-1058), за чијег је понтификата дошло до великог црквеног расцепа на римокатолички Запад и православни Исток 1054. године.

Према појединим изворним сведочанствима Михаило Керуларије носио је црвене ципеле, чиме је сасвим одређено указивао на своје претензије да постане василевс.

Иначе, у Византијском царству само је цар имао право да носи црвене ципеле, да облачи црвену одећу и да се потписује црвеним мастилом.

Радивој Радић, Из Цариграда у српске земље, Београд 2003.