Владимир Коларић: ИСКРА У КАМЕНУ – ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ ИВАНА ЈЕГДИЋА

У разговору који сам са Иваном Јегдићем прошле године водио у Дому омладине Београда, поменуо сам ни мање ни више него исихазам, рекавши: „Када сам писао о Ивану Јегдићу, рекао сам да у његовој уметности постоји потрага за светлошћу, унутрашња усредсређеност, светлост која је чест мотив у његовим песмама. И видимо овде како говори о свом доживљају музике, он каже: то није само музика, то је неизрециво и осећам је ту, показујући на срце. И не могу да се не сетим исихазма, мистике тиховања, праксе сталне молитве и сталног одржавање вертикалне везе са божанским, осећања топлине срца, које је средишта душевних и духовних стања. Ми знамо како на телу одјекују невидљиве реалности, оне увек имају у телу одређени одјек. Ми смо целовита бића, нисмо одвојена, распарчана.“ (https://www.cudo.rs/%D0%B7%D0%B0%D1%80-%D1%81%D0%B5-%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D1%99%D0%B8-%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B5/)

А сада, у првој Јегдићевој збирци поезије „Каменолом“ (Нова поетика, 2022), у којој се не налазе текстови песама које је певао, него „писана“ поезија, наилазим на песму која се зове управо „Исихазам“:

„Без иједног даха

И жеље за овоземаљским

Светлост ти разара груди

И пробија њихове замишљене границе

Без имало страха

Пружи ми океан

Да се у њему спасим

Пусти ме да се утопим у твојим очима“.

У збирци чак очитије него у његовој музици долази до изражаја визија света који многи виде као тужну, сетну, мелахноличну и мрачну, али која истовремено изазива привлачност, чак исцељујући ефекат код слушалаца и, овај пут, читалаца. У овом свету има смрти, стално је за вратом, његове ивице су опоре, сам свет, ствари и нас саме као да обавија груба љуштура окоштала од овосветске палости, репресивности и инерција; свет је каменит, а прети да такви постанемо и ми сами. Али зато је ту и ова светлост, која нас повезује са нечин другим, повезујући нас истовремено и са нама самима, онаквима какви би, осећамо, требали да будемо. Та светлост нас усмерава и подстиче ка оној недосегнутосзти о којој тако често пева Јегдић, гледајући своју сопствену грешност и недодвољност не просто као морални преступ, него  управо у неспособности да се прати траг и одговори на глас,

Та светлост је и носилац песме, њен проводник, али и ми сами, наша истинска душа, односно то је она светлост који нашу душу, наше тело и нас саме држи у животу, дакле у усмерености, запућености,  а не у тромости, учмалости и паду.

Зато Јегдић пева од тој песми као о свему, о нечему без чега ни сам не постоји, јер она је оно што у њему призива светлост. Што је сведочи, што је објављује и отеловљује, без чега је он сам ништа. Ништавило, у мистичком и аскетском духу, код Јегдића има истовремено карактер онтолошке празнине лишености благодати, али и мистичне испуњености у којој је благодат, та светлост управо, и све што за нас постоји.

Али ипак живимо у овом свету, овом телу палости, и та светлост се стално бори са тамом, најпре оном у нама, са том окошталошћу и окамењеношћу, са хладноћом и отежалошћу света и нас самих. Велика је то борба, коју млади песник не романтизује и поред романтичарских стилских сигнала у својим појединим песмама. Али не утапа се ни у суморност и нихилизам „уклетих песника“, које такође повремено сигнализира, јер светлост се увек пробија кроз његово певање, ако не увек, а онда довољно да је увек ту, да прожима, да је на крају претежнија од свега и усмеравајућа за све друге слојеве његових песама.

Зато, кад он пева  о песми као о молитви, он то не говори метафорично и програмски, већ истински. Песма је и рвање са Богом и борба за собом, али и призивач и сапутник те светлости, тело те светлости, које без ње не би ни постојало, али без ког она не би имала свој људима приступачан лик. И најзад, песма као да оживљава ту каменитост, коју он не признаје за свој дом и свој корен; баш тако, не уништава је и не негира него преображава, у духу васкрсном.

Збирка „Каменолом“ Ивана Јегдића је солидна прва збирка, помало неизбрушена и неуједначена, али са веома снажом и чврстом основом, колико и музика овог уметника, способном да ствара и обнавља културу. И једно и друго траже још аскезе, брушења израза, увећавања знања, интелектуалне и изражајне снаге, и прочишћавања себе целог да се буде проводник свега онога што хоће да се искаже кроз то за сада још младо тело, формира том тананом и младалачки још несталном душом и прими каналом тог солидно осветљеног духа. Било би добро помоћи му у томе, јер има шта да нам да, као и ми њему.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *