Радивој Радић: СПИС О НАРОДИМА

Подсетићу читаоце да је чувени Спис о народима – за који се у византологији одомаћио погрешан наслов De administrando imperio (О управљању Царством) – изашао из пера Константина VII Порфирогенита или је, пак, урађен под његовом редакцијом. Спис је био посвећен царевом сину Роману II (959-963) како би му пружио практичне савете за тешке и одговорне задатке који су га очекивали по доласку на престо. Речју, Константин Порфирогенит ни у ком случају није желео да „оштети” Србе, како сматрају „новоромантичари”, ни било који народ о којем је писао у свом спису.

Будући да садржи веома поверљиве и важне податке о методама византијске политике према околним народима, текст је брижљиво чуван да не допре у ширу јавност. Реч је, можда, о најконтроверзнијем извору у византијској историографији који је био доступан само најповерљивијим државним чиновницима и члановима царске породице. Отуда не треба да изненађује чињеница да данас постоји само један рукопис Списа о народима који потиче из византијског времена. Реч је о манускрипту из XI века који је припадао цезару Јовану Дуки, угледном византијском великодостојнику и брату цара Константина X (1059-1067). Тај рукопис се данас чува у Националној библиотеци у Паризу. Због своје природе и својстава сачуваних података ово дело је најважнији извор за рану историју многобројних, како европских тако и ваневропских народа. И, напослетку, треба додати да је Спис о народима, по свој прилици, највише проучаван византијски извор и да поверење у његове вести у науци непрестано расте.

Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Еволута, Београд 2015.