Дејан Лукић: Улога лаоса у животу Цркве

Пре него покушамо да кажемо нешто о улози лаоса (верног народа) у црквеном животу, било би корисно да се осврнемо на чињеницу да је сваки члан Цркве пре свега лаик, односно да сам чин пријема у окриље Цркве јесте рукоположење у чин лаика, будући да се на новокрштеног полажу руке и помазује се уљем. Често можемо да чујемо да лаици представљају царско свештенство, да је сваки верник свештеник, али не сам по себи већ у Цркви, што је свакако тачно. Чак се и код католика заступа теза да унутарње свештенство припада свим хришћанима, и да су у одређеном смислу сви хришћани свештеници. У најмању руку улога лаика се посматра афирмативно. Како смо онда дошли до тога да између јерархије и лаоса постоји извесна подела, и значи ли то само разликовање у смислу литургијских служби, или нас је то постепено довело до одељивања и појаве два различита слоја или степена у организацији црквеног живота?

Још од прве Евхаристије савршене у Јерусалиму разликовао се народ од њеног началствујућег. Предстојатељ узноси благодарење, на које народ одговара са „Амин“, а молитве које свештеник изговара у себи или тихо у олтару, а које народу нису познате су писане у множини и тичу се целокупног сабрања. Такође, молитве анафоре (Узношења) која представља централни део Литургије треба да буду познате свима присутнима, како би њихово учешће било заиста реално. Дакле, сви учесници сабрања заједно са својим предстојатељема, чинили су један народ Божији, царско свештенство. Појам „лаос“ је од самог почетка имао два значења: „он је означавао све чланове Цркве без изузетка (и клирике), а у литургијском поретку означавао је оне, којима је началствовао предстојатељ, и који су касније добили назив „лаици“. (Н. Афанасјев; Служење мирјана у Цркви; Краљево 2008: 27-40)

Подела на клирике и лаике у данашњем смислу речи произилази из различитости црквених служби што је у вези са самом природом Цркве као Тела Христовог где сваки уд врши своју функцију. Сходно томе, за сваку службу се раздавају различити дарови Светог Духа, који ће користити носиоцима служби да њихово дело буде на назидање Тела Христовог. Због тога, заједничка служба у Цркви претпоставља различитост служби, а та различитост не може да постоји без заједничке службе.

Учење о посвећењу, је дефинитивно разделило црквено тело на два дела, и скоро у потпуности је истиснуло ранохришћанску идеју служења. У почетку, посвећенима су се сматрали сви чланови Цркве, насупрот онима који припадају Цркви. У најраније време, ово није значило одвајање између клира и народа. Остатке те праксе имамо у Литургији пређеосвећених дарова која се служи у току Васкршњег поста, где имамо јектенију за оне који се припремају за свето Просвећење односно Крштење. Подела се догодила, продирањем римског црквеног права у емпиријски живот Цркве (4. век). Треба имати у виду да: „кључни моменат у византијској мисли по овом питању биће идентификовање посвећења са рукоположењем, а не више примањем у Цркву, и развој ове идентификације ићи ће толико далеко да ће се рукоположење сматрати „другим крштењем“, које такође разрешава од грехова (Валсамон)“. (З. Крстић; Креликаризам и лаицизам – две крајности; Саборност 2012: 40-41)

Верници не присуствују пасивно вршењу светих тајни од стране клирика. Напротив, њихово присуство је неопходно. Верници не само присуствују свештенослужењу, него и конститутивно учествују у њему. Учествовање лаика у светотајинском животу Цркве у својству свештеника разумљиво је ако свете тајне исправно поимамо као дело заједнице на челу са епископом, не појединца. Тако верници учествују у светој тајни Крштења, као део Цркве, штавише верници имају право да обаве крштење клиника (болесног човека). Разуме се, предстојатељ евхаристијског сабрања, у случају да клиник преживи, допуњава тајну крштења Миропомазањем и Евхаристијом. Важно је имати у виду да: „лаици учествују у светој тајни Рукоположења, приликом избора нових клирика, како је била пракса ране Цркве, али и њиховим потврђивањем, које се данас свело на литургијску формулу „Аксиос“ (Достојан). (Н. Афанасјев: Еклисиологија ступања у клир; Краљево 2008: 20)

Будући да савремена пракса у великој мери власт учења придаје јерархији, конкретно епископу, треба имати у виду да данас имамо лаике који су предавачи у школама, и да преимућство епископа лежи пре свега у Евхаристији, не у поучавању, насупрот презвитерима чија је првобитна улога била катихетска. У складу са предходно наведеним сматрамо да би било корисно подсетити се речи руског хришћанског мислиоца и философа Николаја Берђајева, који каже да: „није јасно откуда идеја да црквена јерархија поседује неку врсту непогрешивости и посебан дар знања и учитељства. У суштини, такво учење не постоји у Православној Цркви, иако су га неки јерарси заступали. То учење се коренито супроставља начелу саборности, које лежи у основи Православне Цркве. Саборност Цркве која не може имати никакав формално-правни израз, непомирљива је са тврдњом о непогрешивом ауторитету епископата и његовим искључивим, дарованим привилегијама у питањима доктрине и поучавања. Дух дише где хоће. За православну свест Црква није друштво неједнакости. Свештенство има, пре свега, литургијски значај и у том контексту је непогрешиво, тј. не зависи од човекових својстава и дарова.  Али хришћанску истину открива и чува целокупни црквени народ и у њему се могу појавити људи са посебном врстом личних дарова за поучавање“. (Н. Берђајев; Два схватања хришћанства; Београд 2021: 104-105)

Дејан Лукић, мастер теолог и сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *