Динос Христијанопулос: МАРИЈА И ПОПИ

Плочник беше опустео, али Марија и Попи, две старе проститутке, и поред свих мука и невоља, ипак су успевале да зараде за хлеб, налазећи свако вече, барем по две – три муштерије.

Усред те пустаре и ја. Ћутиљив, са рукама у џеповима, горе-доле, горе –доле. „Он је жбир, кад ти кажем“, говораше Попи Марији за мене; „Он је велики господин“, одговараше јој Марија – а то су бивале најбезазленије речи које би упућивале једна другој, јер су се најчешће жестоко вређале, посебно када би једна преотела муштерију другој.

Једног дана Попи се није појавили. Нити сутра дан, нити наредног. Марија се онеспокојила. Није знала ни где јој је кућа – да оде и пита. Током недеље од ње не беше ни трага ни гласа . „Па, шта је то са Попи“; „Па, шта је то са Попи“, запиткивала је све познанике, док није сазнала да Попи има рак и да се налазила у болници у Килкису. Убрзо и Марија напусти плочник, те одјури у Килкис.

Остао сам сам самцит и тумарао као бедник; нит беше Попи да ме ружи, нит Марије да ми ласка „мој Госпон Коста“, „Мој Госпон Коста“, никакве новости ниоткуд;  а и кога да питаш, и шта кажеш? Кад после два месеца, ето ти Марије, са њеном торбом и средњим сломљеним зубом: „Шта да ти кажем, мој Госпон Коста“. Истопила се сиротица, на крају је била четрдесет килограма –  зла коб, не дај Боже ником – ни непријатељу. А пре него што се смирила и о теби ми је причала. „Шта велиш Марија, да се нисам огрешила о оног чудака. Нисам могла да га поднесем и сад осећам терет на души. Ако га поново видиш, реци му да ми опрости. „Није он крив, ја сам била наопака.“

Толико од Марија. Али ми није рекла колико ју је неговала, то сам чуо на другом месту: два месеца јој се нашла – са њом је спавала у болници, хранила је, пресвлачила, водила је куд је жудила јадница, па све „Моја Попи“, па „Моја Попи“. А кад се Попи упокојила, оденла ју је у своје село и сахранила, јер житељи села где је живела Попи, нису је нипошто хтели.  

Мало после тога, изгубио сам и Марију. Није је више било на плочнику, појавили су се неки лукави транвестити, гађали су ме камењем, све док и ја нисам ишчезао. Но, када се присећам Марије и Попи, моје срце се топи од нежности, јер сам се удостојио и успео да видим толико људскости по буџацима и  ћошковима Вардара.  

Превео са грчког језика: Марко Палежевић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *