Владета Јеротић: У чему се православље битно разликује од западног хришћанства?

1. Основна разлика између православља и протестантизма, према Максу Веберу, јесте у форми аскезе. Док на Западу имамо активну аскезу, делање људи као оруђа Бога, у православљу имамо контемплативан, спасоносан мистицизам у коме појединац није оруђе, него посуда божанског.

2. Православље учи да само као члан цркве човек упознаје Божију Реч и постаје саговорник Божији. Протестантска је мисао да човек може и треба, на властити страх и ризик, личним доживљајем да упозна Бога. Сергије Булгаков не одриче потребу и значај личног сусрета са Речју Божијом, али овај лични сусрет сматра могућим само у духовном сједињењу са Црквом, не у одвајању од ње, значи саборно, а ипак и индивидуално. Христос нас је учио да се Богу обраћамо не са “Оче мој”, него са “Оче наш”, уводећи самим тим свако људско “ја” у саборност “ми”.

3. Док православна и римокатоличка црква Свето писмо и Свето Предање схвата у њиховом јединству, као природно за црквену свест, не уклањајући и њихову разлику, протестантизам је, признајући само Свето писмо, одбацио Свето Предање, које према протестантима, због своје различитости има само релативно-историјски карактер и вредност.

4. “Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју” (Мат. 16,18). У православљу, према Сергију Булгакову, Петров “камен” схвата се као вера коју је Петар исповедио и разделио свим апостолима, као унутрашње јединство праве вере и живота, док се у католичанству ове речи схватају као установљење спољашњег јединства кроз јединствену власт Петра у Цркви. Јединство Цркве у римском схватању јесте јединство управљања усредсређено у папиним рукама. То је духовна монархија, и то централистичког типа. Вера је схваћена као догматски континуитет и ауторитет. У православљу, “односи између Цркве и државе у Византији принципијелно су били одређени према типу ‘симфоније’, то јест узајамне сагласности уз независност сваке од области”. Нешто од овакве некадашње “симфоније” остало је у чежњивости данашњих православних цркава за што бољим успостављањем односа државе и цркве, чешће на штету цркве. Одвајање цркве је одавно чињеница коју је најзад прихватила и православна црква, јер одговара “и њеном достојанству и позиву”, а што не одриче њен духовни утицај на све области живота у држави.

5. Према Џону Мајендорфу, главна карактеристика источног хришћанства јесте у његовом етичком и социјалном ставу да човека посматра као већ искупљеног и прослављеног у Христу, а државу као Јустинијанову идеју “симфоније” између “божанских ствари ” и “људских дела”. Западно хришћанство је традиционално гледало на садашње стање људског рода реалистичкије и песимистичкије, посматрајући човека, до душе, жртвом крста искупљеног, али и даље грешног. Основна функција западне цркве је због тога била и остала да човеку постави обрасце у мишљењу а дисциплину у понашању, док је источна црква себе доживљавала као “мистични” организам задужен за “божанске ствари” са ограниченим институционалним структурама. Нагласак православне цркве на већ оствареној есхатологији објашњава недостатак директне одговорности за историју као такве.

6. Док се у православљу идеја унутрашњег јединства, заснованог на слободи и љубави, може према мишљењу руског религиозног философа Алексеја Хомјакова, најбоље је изразити појмом “саборност”, којим се наглашава не само видљиво јединство људи на неком месту, већ и стална “могућност таквог јединства, другим речима, изражава идеју јединства у мноштву”, римокатолици су, по мишљењу словенофила, хармонизацију јединства и мноштва свели на безусловни ауторитет “јединства”, док се протестантизам придржава такве слободе, при којој потпуно ишчезава јединство Цркве. Претерана индивидуализација хришћанства у протестантизму довела је до тога да се уместо ауторитета цркве јавља ауторитет разума и доминација философског рационализма.

7. Православље са својом мистиком и есхатологијом има максималистички карактер, позивајући верника на светлост, обожење, нову заједницу створену од Духа у Христу, позивајући га у исто време на слободу. Насупрот оваквом православном максимализму, који поставља вернику директан захтев остварења Христове речи: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески, стоји легалистички и пробабилистички карактер римокатолицизма, пуританистички морализам протестантизма и релативизам савремене “етичке ситуације”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *